Bilo je vremena – nisu ona tako davna – kad su dnevne novine išle ispred vremena. I dobro im je išlo. Kao što je (relativno) dobro išlo i svetu u kome su se štampale i čitale. Takozvani jutarnji listovi – nekoliko smo to puta ovde utuvili – u stvari iz štampe izlaze prethodne večeri, pa je otuda već sama sintagma „današnje novine“ poprilična novinarska patka. Svejedno, bez obzira na bad timing, novine su ipak imale neke veze sa danom u kome su čitane.
Onda su na scenu stupile brže tehnologije informisanja – televizija, potom internet – koje su učinile da novine postanu bajate onoga momenta kad, kako se to stručno kaže, odu u štampu iz prostog razloga što novinsko međuvreme – period od „zaključivanja broja“, do izlaska iz štampe, ostavlja dovoljno lufta da se izdogađa čitavo mnoštvo pičvajza koji – zbog goreopisanog – novine ne stignu da, je li, „proprate“.
Sledstveno, ako bi čovek sudio po bajagi današnjim novinčinama, zaključio bi da je jučerašnji dan protekao srazmerno mirno i da danas neće biti ničeg novog pod Suncem, ali to danas uopšte nije bio slučaj, naprotiv. U vreme dok sam pio drugu jutarnju kafu, listao novinčine i razmišljao o čemu da pišem, na briselskom su aerodromu – a potom i u podzemnoj železnici – odjeknule snažne eksplozije i usmrtile i izranjavile za sada neodređeni broj osoba. Cinik bi rekao – eto teme. Ali to nije tema naše današnje kolumne. Naša tema je najnovija brljotina poslovičnog Mila Dodika, samo je – zbog zlokobnog briselskog breaking newsa – pala u zasenak, ali doći će i ona na red.
Nije mi jutros promaklo pažnji da se međuvreme između dva teroristička napada iz godine u godinu sve više skraćuje, iz čega sam izvukao sumoran zaključak da će se jednoga dana – koji ne mora da bude u dalekoj budućnosti – međuvreme dibidus istanjiti i da će se svetska realnost svesti na permanentni teroristički napad. Ako se ne dogodi čudo, naravno.
A sada na temu! Čime je to Mile zaslužio da bude breaking news u Famoznom? Eh, čime! Spektakularno je otvorio nekakav studentski dom nazvan imenom Radovana Karadžića, alijas Dragana Dabića, koji ovih dana strpljivo čeka presudu Haškog tribunala. Učinilo mi se da Mile, avangardan kakvim ga je Bog sazdao, s jedne strane ide ispred vremena – jer se škole, javne institucije uopšte, osim u slučaju druga Starog, po pravilu ne nazivaju imenima živih ljudi – a da s druge strane – retrogradan, kakvim ga je Bog takoše sazdao – svojski radi na vraćanju vremena u podaleku prošlost, tačnije na početak devedesetih. Kakav je u svemu tome Milov interes? Po meni nikakav! Boli njega Crven Ban za Karadžića. Mile samo nije propustio šansu – a retko je i propušta – da, ne razmišljajući o posledicama, podjebava susedstvo i ćera inat, ne razmišljajući čak ni o tome da se skraćivanje međuvremena odnosi i na njega.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
