Skriveni potpis Srbije

Srbija, inače, ako se uzmu u obzir izjave zvaničnika, spada među zemlje veoma odane Povelji Ujedinjenih nacija i rezolucija ove međunarodne zajednice. Da je tako svedoči Rezolucija 1244, na primer. I više od toga, slična definicija protiv diskriminacije (mada teško i nikako blagosiljana od crkvenih vlasti, što u sekularnoj državi nevino rado dele vlast) unesena je u Ustav Srbije. Učinjeno je to za vreme vlade koja je sebe isticala kao „vladu zakona“ (nije se, istine radi, pominjalo i „vlada poštovalaca zakona“), ali čiji ministri istupaju oštro naročito prema LGBT populaciji. Ne samo na rečima već i sa vidljivim razumevanjem onih „pravih momaka Srbendi“ što bacaju kamenje, premlaćuju svakog ko je od njih drukčiji.

U tome svakako Srbija ili bar jedan deo stanovništva i političara nije usamljena, ali je činjenica da se od 2006. godine kad je sličnu rezoluciju UN potpisalo 30-ak zemalja danas došlo do 85. Ovog marta na čelu predloga Rezolucije stajali su Kolumbija i Slovenija. Pridružile su se zemlje iz svih regiona sveta, uključujući i one gde je katolicizam veoma uticajan, ali gde su peovlađujuća i islamska verovanja, pa i pravoslavna, kakva je Grčka na primer.

I sve to možda i nije nešto o čemu bi trebalo posebno raspravljati, ne samo zato što je Srbija u mnogo čemu veoma „specifično samosvojna po cenu samoizolacije“, već zbog toga što se manir neispunjavanja propisa, zakona i preuzetih obaveza ne iscrpljuje samo na domaćim tekstovima te vrste, već i na međunarodno preuzetim odgovornostima. U izvesnom smislu, ovog marta Srbija se, bar u pretpostavljenim obavezama ličnosti što vode spoljnu politiku, praktično opredelila da ne oglasi zvanično svoj potpis i ovog 24. marta na temu diskriminacije i nasilja. Nekako je, izgleda, to zgodnije zvanično prećutati, možda i zbog izbora, ko zna, nego se pohvaliti potpisom ispod teksta protiv diskriminacije drukčijeg. Ogromna većina od 85 zemalja je povodom ove Rezolucije izdala posebna, prilično naglašena saopštenja (neke i zbog upozorenja onima koji su na nasilje spremni na samu pomen drukčije seksualno orijentisanih) uvrštavajući ili potvrđujući svoju zemlju kao državu što poštuje ljudska prava svih pojedinaca kao i manjinskih zajednica. Bilo je i onih koji su se „usudili“ da javno kažu da su „prava gej populacije ljudska prava i da su prava gej populacije u domenu ljudskih prava“. U Srbiji su, s tako malim ili neznatnim publicitetom ovog čina, ljudska prava dela stanovništva ostala nekako skrivena, baš kao nešto na šta su, valjda zbog ulaska u EU (opšte priznat izgovor) bili prisiljeni. Konačno, ni u Ustavu baš nije napisano LGBT!

Mada bi se, fer-pleja radi, moralo i priznati da nije bilo mnogo ni oglašavanja kad je u evropskim zvaničnim institucijama donošena rezolucija ili neke druge forme osude protiv, na primer, kazne kamenovanja žena u Iranu, čemu se nije pridružila srpska delegacija. Izostanci zvaničnih saopštenja, skrivanja nekih odluka po uverenju vlasti da su „nepopularne“ – sigurno se ne završavaju tek na odlukama i gestovima spoljne politike, mada su tu nekako najzabavnije ili najciničnije. Jedna od zabavnijih poslednjih dana je ona izjava ministra spoljnog da se ulazak Srbije u EU ne kosi sa interesima Rusije, mada je to pre njega ovde više puta dan ranije ponovio sam počasni doktor Beogradskog univerziteta i premijer Rusije Vladimir Putin. Nije, uostalom, isključeno da je ministar dobronamerno mislio da se to nije dobro čulo ni razumelo, imajući u vidu da su u Skupštini Srbije šefovi poslaničkih grupa imali valjda samo dva minuta da „baćuški“ nešto kažu ili ga pitaju.

U „spoljnu“ originalnost Srbije, bilo da je reč o vlasti ili opoziciji, svakako spada već više puta pominjani (ovo u stilu Jeremića da se zapamti!) bojkot srpskih zvaničnika na poslovnom skupu Amerika – Balkan u Baltimoru, država Merilend (što sarađuje sa Srbijom) zbog prisustva Hašima Tačija. Ipak, najzanimljivije je da je Beograd tražio da se ne piše ime države ispred učesnika! To bi u slučaju drugih prisutnih s Balkana, na primer u slučaju Hrvatske, značilo da Ivo Josipović ne predstavlja svoju zemlju već sebe samog. Originalno, srpski, svakako.