Smešni skup

Ta država počela je da se raspada nedugo pošto je njen veliki prijatelj, pukovnik Moamer el Gadafi, napustio Samit nesvrstanih u Beogradu 1989. godine, rekavši sa govornice: „Zbogom, smešni skupe! Nikada u životu nisam čuo veću količinu gluposti, niti video takvu koncentraciju frustriranih idiota“. Da se razumemo – Gadafi nije mislio samo na domaćine.

Iza njega je ostalo omanje krdo kamila kao donacija beogradskom Zoološkom vrtu i mit o ekscentriku koji je sa svitom kampovao pod beduinskim šatorom na Bežanijskoj kosi, dok se ostatak smešnog skupa, uključujući i frustrirane idiote, smestio u hotele.

Odnosi jugo-srbijanskih vladara sa Gadafijem prenosili su se s kolena na koleno – teško je utvrditi ko je češće boravio pod njegovim šatorom i tapšao ga po epoleti – predsednik Tito, predsednik Milošević, predsednik Lilić ili predsednik Tadić. Otud smo ovih dana saznali da najveći srpski grad na svetu nije Čikago, već se, izgleda, i Tripoli visoko kotira. I da za razliku od SFRJ gastarbajtera koji su se u svilenim odelima, sa zlatnom kajlom, i novom „mečkom“ spektakularno vraćali iz Diseldorfa na ferije prolazeći sto na sat glavnom seoskom džadom, libijski gastarbajteri predstavljaju neki fini svet – ima tu inženjera, lekara, medicinskih sestara, građevinaca, čitavih porodica koje su iz „evropske“ Srbije pobegli u potrazi za boljim životom u „zaostalu“ Afriku. I spektakularno se vratili. Avionom. Ko što pesnik davno reče: „U slučaju građanskog rata, bežite avionima JAT-a“. Istina, avion nije bio rezultat minulog rada, ko ona „mečka iz Njemačku“, ali ih je na aerodromu dočekao ministar Dačić, osoba poznata po tome što je od svih srpsko-jugoslovenskih vladara koji su drugovali s Gadafijem, iz bioloških razloga preskočio samo pokojnog druga Tita.

Kažu da je Gadafi potrebu svoje države za obrazovanim i vrednim strancima svojevremeno plastično opisao tako što je tokom nekog govora polomio mikrofon i okupljene pitao: „Ko od vas zna ovo da popravi?“ Kod nas su mikrofone čupali iz daleko bizarnijih razloga – vojvoda Šešelj je bio šampion te discipline – pa su valjda oni silni elektroinženjeri ukapirali da je bolje popravljati iščupane mikrofone po Sahari za pristojnu svoticu nego biti nemi posmatrač čupanja mikrofona u demokratskoj oazi zvanoj Srbija. I to besplatno.

Gadafi je, inače, poznat po čudnovatim tumačenjima demokratije, veoma prihvatljivim za logiku ovdašnjeg življa. Na predavanju u italijanskom parlamentu poslanicima je objašnjavao da grčka reč demokratija potiče od glagola „sedeti“ i da zato, ako se želi istinska demokratija, svi treba da sede. Ova formulacija demokratije osobito je prihvaćena u demokratskoj Srbiji, te ne čudi što veliki vođa Libijske Džamahirije ima toliko fanova među demokratizovanim domicilnim stanovništvom od Horgoša do Dragaša. Neki u demokratiji sede, a neki osede. Uzmimo za primer premijera Cvetkovića (koji je uspeo i da sedi, i da osedi), kao i predsednika Tadića.

Drama u Libiji zato se ovde pratila pedantno i iz više aspekata – najpre, bila je to prilika da posle dužeg vremena ugledamo dragi lik Zorana Lilića, trenutno na funkciji „ličnog prijatelja Moamera el Gadafija“. Pre toga, Zoran Lilić bio je na nezahvalnoj funkciji „ličnog prijatelja Slobodana Miloševića“. Lilićeva „bezbrka“ pojava na TV B92 predstavljala je glas vapijućeg u libijskoj pustinji – dok su strane i domaće televizije javljale o kamarama mrtvih po ulicama Bengazija, on je našao tople reči za svog ličnog prijatelja, uglednog diktatora, kao što beše onaj njegov prethodni ortak koji je i aforističare iz Knjaževca terao u zatvor ako ga duševno pogodi poenta aforizma. Kod Gadafija, srećom, nema aforističara. Bog da im dušu prosti. Nije ni čudo, onda, što su Zorana Lilića novinari zvali „čovek od gume“. Ali ne zbog toga što je bio direktor Fabrike guma „Rekord“.

Drugi aspekt libijske drame videli smo u „Beogradskoj hronici“ – mada nikome nije jasno šta će Libija posle priloga o nepropisnom parkiranju u Barajevu i divljim deponijama kod Ugrinovaca. Elem, u „Beogradsku hroniku“ su pristigle četiri stjuardese koje su morale da odgovaraju na unakrsna pitanja – recimo – u čemu se evakuacija naših gastarbajtera iz Tripolija razlikuje od leta u Dubrovnik letelicom najnovije generacije „Bombardier Q400“, kapaciteta 76 sedišta. Stjuardese su objasnile da su one specijalno obučene za takve situacije. Manje dele bombone, a više pažnje posvećuju kesama za povraćanje. Valjda.

Treći aspekt je poražavajući u pogledu nacionalnog mentaliteta – Srbi zdušno navijaju za pukovnika Gadafija, koji je jasno stavio do znanja da će posle svega biti il’ pukovnik il’ pokojnik. Mada je izraz pukovnik u šatrovačkoj varijanti srpskohrvatskog jezika opis lica koje je „puklo“.

– Vidi, tata, ovaj šeta go po ulici.

– On je, sine, pukovnik.

– Stvarno?!

– Ma da. Puk’o čovek.

Iz tih razloga Srbi su emotivno vezani za pukovnike. Nekako su im mentalno bliski. Kao da su naše gore list. A Gadafi ne samo da je naše gore list nego je i više od toga – šta se bjeli u gori zelenoj, ja l’ je snijeg, ja l’ su labudovi. Ja l’ je šator. Jal je pukovnik. Jal je naše gore list u gori zelenoj.