Stogodišnjica

A novotarija što se tiče, uvek se setim jednog ruskog generala (zaboravio sam mu ime) koji je tamo negde, sredinom devetnaestog veka, kada su “nova strujanja” bila u velikoj modi, lepo rekao: “Šta je tu novo? Samo su se lakeji obezobrazili. Sve ostalo je isto.”

Pišem ove redove jer se bližimo stogodišnjici izbijanja Prvog svetskog rata i neminovnim “obeležavanjima”, a – ako je verovati pojedinim veselim novindžijama – i “proslavama” tog svetskoistorijskog događaja. Kad smo već kod tih obeležavanja i proslava, ne znam, čestnejši publikume, da li vam je poznata razlika između istoriografije starog Egipta i moderne Evrope. Koja je, da kažemo, baš drastična. Za razliku od euroistoričara, drevni egipatski povesničari su skrupulozno izbegavali da pišu o bunama, belajima i ratovima, naročito ako nisu bili pobedonosni. Da li to znači da su egipatski istoričari bili lažovi? Ne, uopšte ne, samo je tada vladajuća ideologija smatrala – po meni ispravno – da ljudske tragedije ne treba prenositi s kolena na koleno. Nije istoriji mnogo bolje išlo ni u takozvanom “mračnom srednjem veku” o kome su, inače, istinoljubivi moderni istoričari ispreli mnoge masne laži. Ako mi ne verujete na reč, mašite se za knjigu “Grad u istoriji”, Luisa Mamforda, koji je crno na belo dokazao da je kvalitet života u srednjovekovnim varošima bio mnogo bolji nego u savremenim milionskim metropolama.

A sada? Pogledajte samo televizore, prelistajte novine. Kao da je Prvi svetski rat bio juče. Feljtoni, dokumentarni filmovi, studije, knjige, argumenti, kontraargumenti, pamfleti, kontrapamfleti. Da li je cenjeni svetski publikum baš toliko zainteresovan za stogodišnjici prvog svetskog krvoprolića, nisam baš siguran. Cinik bi mogao reći – stogodišnjica je imala peh da se poklopi sa Svetskim prvenstvom, pa je fudbal odgurnuo rat u medijski mrak. Neki još veći cinik bi mogao reći – e, kamo puste sreće da je hiljadu devetsto četrnaeste bilo svetsko prvenstvo, rata ne bi ni bilo i rekavši to cinik ne bi bio ništa manje u pravu od horde mudrosera koji već mesecima debatuju na temu da je li rat bio neizbežan, šta bi bilo da ga nije bilo, ko je kriv što ga je bilo i ko bi bio zaslužan da ga nije bilo. Kad god naletim na takve rasprave setim se blaženopočivšeg Mao Ce Tunga (namerno mu ime pišem starim pravopisom) koji je palamudnjavu nekog rukovodioca da se događaju neke stvari koje “ne bi trebalo da se događaju” presekao jednim kratkim, ali odsečnim: ako se događaju, to znači da treba da se događaju.