„Velika pobeda!“ „Poraz defetizma!“ „Sačuvani Markovi konaci!“ „Osujećena nova izdaja Vuka Brankovića!“ Verovatno ste iz navedenih – delom stvarnih, delom izmišljenih – naslova dokonali da je tema naše današnje kolumne propast kosovske aplikacije za prijem u Unesko. Ta propast jeste izvestan uspeh srpske diplomatije, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što će kosovske vlasti biti prisiljene da tamošnje huligane sklone skrnavljenju crkava i manastira bar dve godine drže na kratkom sidžimku. Jer ako li im popuste, ako se opet dogodi neki pičvajz, na sledećem će glasanju šanse Kosova biti još manje.
Može biti da ovo ima neke veza sa astrologijom i uticajem zvezda, ali moja malenkost – rođena u istom mesecu i na isti dan kao i Josif Visarionovič (21. XII, da podsetim informbirovce) – oduvek je sa izvesnim bagatelisanjem gledala na organizacije koje ne raspolažu tenkovskim divizijama, a Unesko je upravo jedna od takvih. Stvar sa Uneskom stoji još i gore nego sa papom. Papa bar ima Švajcarsku gardu. Unesko čak ni to. Hoću da kažem da je efekat verbalnih Uneskovih apela na belosvetske ekstremiste da se uzdrže od rušilaštva ravan Pengovim mudima. Ako mislite da grešim, pitajte onaj budistički hram u Avganistanu i Palmiru šta misle o Uneskovoj moći.
A sad – zakeranja! Već sam, ako se ne varam, na ovom mestu govorio da je interesovanje naših državnika (svih boja) za kosovsku baštinu naglo poraslo tek u momenta kada je Srbija izgubila državnu kontrolu nad Kosovom, sledstveno i nad „našom“ baštinom. A šta je bilo pre toga? Što reko Haso, prije je bilo svega, osim brige za kulturne spomenike, kulturu uopšte. Sa izuzetkom kneza Pavla, svim ostalim srpskim vladarima savršeno je pucao Crven Ban za kulturnu baštinu, kulturu uopšte. Ako mislite da preterujem, pitajte Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti.
A zašto se naši recentni državni vrhovi tako grozničavo bore za stvar za koju, u suštini, ne mare, odgovor ćemo – budući da je to filozofsko pitanje – potražiti u indijskoj filozofiji, konkretno u doktrini ahamkara koja naučava da se sebično „ja“ strasno „lepi“ za stvari u okolnom svetu i tako pokreće točak karme i održava poredak iluzije. Prevedeno na srpski – imam neku stvar koja mi ič ne treba, ali džarne li je neko, e, onda ću ga, bato, za glavu skratiti i zatrti mu seme i pleme.
Sad će Vladeta ciknuti kao ljuta guja: „Ne možemo se mi obazirati na ahamkaru u trenutku kada su naše svetinje u opasnosti.“ Ono, fakat, nije realno očekivati da se naš državni vrh lati proučavanja Veda – teško je to štivo, a nema ni slika golih žena – ali bi državni vrh mogao da se povremeno okrene „našoj“ tradiciji i da bar prelista Bibliju. Ako je državni vrh bude dovoljno često listao, svakako će naići na rečenicu: „Kakovijem sudom sudiš, takvim će ti biti suđeno.“ Punktum!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
