Sledi malo predavanje iz istorije terorizma u Srbiji. Ako zanemarimo endoterorizam, to jest čisto međusrpske terorističke akcije, ostatak istorije ovdašnjeg terorizma spada u knjige tipa „Italijanske junačke pesme“ i „Telefonski imenik Tirane“. Može o bivšem SFRJotu misliti ko šta hoće, ali jedno mu se mora priznati: bila je to zemlja u kojoj – poglavito zahvaljujući doktrini ništa nas (osim nas) ne sme iznenaditi – terorizmu nisu cvetale ruže. Bilo je nekih pokušaja, nije da nije, neki su čak bili i uspešno realizovani, ali uglavnom su sasecani u korenu. Davnih godina je, tako, izvesni Miljenko Hrkač, ustaški emigrant, postavio bombu u bioskop „20. oktobar“. Bilo je tu žrtava. Ali posle ih više nije bilo. Srpski bioskopi brzo su postali jedna od najbezbednijih mesta na svetu. A Hrkač, Hrkač je promptno safatan, još promptnije osuđen i postavljen pred zid.
Udba je, međutim, otišla i korak dalje. Nije se ona, na podobije današnjih bezbednosnih zajednica, zadovoljavala pukim prikupljanjem informacija, uhođenjem i predviđanjem razvoja situacije; bila je mnogo inventivnija, a često je išla ispred događaja, kao, božemeprosti, oni precogsi iz filma „Minority Report“. Kako joj je to uspevalo u ono low tech vreme? Evo kako. Ako bi neki Udbin visoki glavešina samo posumnjao da bi nekom neprijateljskom emigrantu u Nemačkoj, recimo, moglo pasti na um da organizuje terorističku akciju u SFRJotu, glavešina je u Nemačku slao nekog od rodoljubivih kriminalaca koji su – kao i Džejms Bond, a možda i više nego on – imali license to kill. I – šta? Neprijateljski emigrant je nestajao sa lica ovog sveta.
Da li su baš svi likvidirani neprijateljski emigranti bili skloni terorizmu? Čisto sumnjam. Izgleda da je Udba radila na sličnom principu kao i onaj pre neki dan pomenuti kataroubica; Pobijte vi sve, a Bog posle neka razdvaja pravednike od terorista.
Toliko na temu terorizma nekad i sad. Vraćamo se na teren domaće politike, mada bi cinik mogao reći da je to u stvari jedno isto. Zapitah se, naime, pre neko veče da li bi u zemlji Srbiji bio moguć neki ekvivalent hrvatskom Mostu, neka dakle, Ćuprija, izborna koalicija sastavljena od nekompromitovanih, ali ne anonimnih i nekompetentnih ličnosti, koja bi se – osvojivši dvadesetak procenata glasova – pozicionirala kao partner i korektiv odavno korumpiranim političkim strankama ? I – šta sam dokonao? Ne znam šta da vam kažem. To je, u principu, moguće, ali je – da bi bilo moguće – najpre potrebno da se stekne politička volja, da bi se – kad se politička volja stekne – srpska Ćuprija pokazala kao nemoguća misija. Nadam se da ste razumeli šta sam hteo da kažem. Ja nisam.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
