Večna šesetosma

Malo je, ali dovoljno za početak. Ovo gore je, čestnejši čteci, samo zajebantski uvod u nastavak naše serije o seljačkoj političkoj filozofiji i njenoj sklonosti ka maksimalizmu i posledičnom potkivanju žaba u svim situacijama kada dođe do potkivanja konja. Ponekad ( sve češće) imam utisak da su svi Srbi, onako džumle, uključujući i neškolovane, bili gorljivi učesnici masovnih studentskih demonstracija u Parizu 1968. Šta me navodi na tu pomisao? Eh, šta? Kao što znamo iz istorije, slogan tih konfuznih studentskih nemira bio je – “hoćemo nemoguće i hoćemo ga odmah” – ili tako nešto, davno to beše, ne sećam se najbolje, nije to, konačno, ni naša tema. Ali naša tema jesu naše studentske demonstracije iz 1968. Čim su, dakle, beogradske studentske žabe čule primaljivi bojni poklič i videle da se u Parizu potkivaju studentski konji, odmah su ispodizale noge i krenule da demonstriraju. Zahtevi su im bili, da kažemo, maksimalistički. Ali nisu, odmah da vam kažem, protestovali protiv rigidnog komunističkog poretka, nego su se pobunili zato što nije dovoljno rigidan. Da, da, tražili su više komunizma, ne slušaj, mlađarijo, šta danas palamude ostareli “šesetosmaši”.

  Drug Stari im je, predvidivo, izašao u susret, pojačao je komunizam, pa nam je potonje bilo gore nego prethodno. I tako nastavilo da nam biva. I tako je, izgleda, bilo oduvek. Setite se samo dnevnika našeg Kjerkegora, Nikole Krstića. Nameračili ljudi da osnuju medicinski fakultet u Beogradu, a u Srbiji ne samo da nije bilo takozvanog nastavnog kadra, učila, laboratorija, pa ni zgrade za fakultet, nije bilo – svedoči Nikolica – ni bolesnika. Drugačije se tada bolovalo, više na privatnoj bazi i kod vračara, ali to je druga tema…

  I uopšte, infantilna težnja da se sa strarta – čim opali onaj ćoravac – momentalno signe na cilj obeležila je našu čemernu noviju istoriju. I ta je osobina, nesklonost postupnosti i strpljivom radu, zajednička i Prvoj i Drugoj Srbiji. Tako se, recimo, naveliko priča o transsekusalnosti i hiperfeminizmu u zemlji u kojoj po kasabama, udaljenim ne više od 100 km od Beograda, gazde kafana, u društvu komandira milicije, učitelja i lokalnih biznismena još uvek na redaljku guze kelnericu, pre nego što je gazda proda drugom gazdi. Tako se između ostalog, naveliko priča i o demokratiju. A i tu je sve je isto kao u pomenutoj mehani.