Vladimir i Zorana

Ako imate takve konstrukcije, onda su vam one uskonaprednjačke tek male stilske vežbe. Na primer, jedan tabloid sklon režimu je žestoko udario po ministarki Zorani Mihajlović, dok je ista ta ministarka dala intervju jednom drugom tabloidu koji je apsolutno antirežimski nastrojen. Čak su taj tabloid optuživali da poziva na ubistvo Vučića. Bilo je i primedbi i analiza koliko ko od naprednjačkih vedeta brani lidera kad je gusto. Pa, da li je ovaj Zoranin intervju skandalozno odsustvo lojalnosti, ili šta već? U startu sam pomislio da to i nije pravi intervju, već neko fingiranje, ili „koncept“. Kad mi baš naprednjaci kažu da je pravi i da je bilo nervoze.

Nema zaokreta u spoljnoj politici Vučićeve Vlade, ali ima skepse. Da preciziramo: Ostaje se na EU putu, očekuje se i da Amerikanci poguraju našu kompoziciju, ali evroskepticizam je legitiman. Vladimir Đukanović, poslanik i član Glavnog odbora SNS, lider je evroskeptične struje u naprednjačkom taboru. Ta struja ponekad deluje kao andregraund, ponekad kao mejnstrim kad se zakuka tipa neće mu oprostiti paradu, neće mu oprostiti Gazivode, neće mu oprostiti ovo, neće mu oprostiti ono, rušiće ga u sprezi sa unutrašnjim neprijateljem. Iako ima neki lični politički pečat (nije baš obična naprednjačka konfekcija), Đukanović sigurno nije one man show. Mnogima bi u toj čudno glomaznoj partiji laknulo kad bi ih Vučić ratosiljao EU integracija.

Zoran Babić, revijalni šef poslaničke grupe SNS u Skupštini Srbije, tvrdi da Đukanović iznosi lični stav, uveravajući uznemirenu javnost da tu nema nikakvog zaokreta u spoljnoj politici Srbije. Nema odustajanja od strateškog cilja – ulaska zemlje u EU.

Najlakše je sve podvesti pod unutarstranačku demokratiju. Da su Zorana i Vladimir kojim slučajem u Demokratskoj stranci, pa to bi davnih dana bile dve partije, to bi davnih dana bio još jedan traumatičan raskol. Ovako bi naivan čovek pomislio da je tek u SNS Srbija stranački sazrela. Bio sam prilično deprimiran kad sam video da se čak i Treća Srbija, s onakvim ambicijama na desnici, cepa pa skoro na način kako se cepao Građanski savez Srbije kad je iz njega nastajala Socijaldemokratska unija, kad je Žarko Korać sa svojima napuštao Vesnu Pešić s njenima. Sad u SNS kao da može i ono što nije moglo čak ni u LDP. Moguće su frakcije, moguća su toliko oprečna mišljenja, takve metafore, da se zahvaljujući atmosferi unutar stranke čak i politički senzibilitet gospodina Đukanovića može definisati kao „umereni evroskepticizam“. I ministarka Mihajlović ima pravo na svoj lični stav pa makar targetiran bio i predsednik Nikolić. Hrabri su formalno i Vladimir i Zorana.

Rešenje rebusa je naravno u Aleksandru Vučiću. Ništa što „krupno“ urade i Vladimir i Zorana nije bez aminovanja njihovog zajedničkog šefa. Ma koliko bilo kontradiktorno to što rade, i ma koliko ih uvlačilo u sukob, zbunjujući javnost. To mi kažu eksperti za unutarpartijski život SNS. S malom naznakom, da Vladimir može nekad da „izleti“, pa da kaže otprilike „šefe, nisam izdržao“, i tako to.

Kod Zorane nekad ispadne kao da „iza nje stoje Amerikanci“, ali u suštini iza nje uvek stoji Vučić. Da li stvarno verujete da Vučić baš nije imao pojma da Đukanović ide da bude posmatrač na izborima u Novorusiji, ma koliko se obojica precizno izjasnili o tom potezu?

Shvatanje politike kao jedne neprekidne izborne kampanje, i tretiranje Srbije kao nekoliko ogromnih fokus grupa, opsesije su premijera. Zorana i Vladimir su idealni za sondiranja mnjenja i medijske testove.

Pametni ljudi u opoziciji mudro rezonuju: Moraju prvo naprednjaci i njihova koalicija da se diferenciraju – da se oni, sve sa Tomom, razvrstaju – ko je levo, ko desno, ko za Evropu i Ameriku, ko za Rusiju, ko je za „domaćinsku“, a ko za veberovsku Srbiju… A, kad oni to urade onda će i opozicija prema njima da se ravnja; da traži svako svog i da se uparuje. Iskreno, naravno. Jer da je formalno uparivanje, onda bi se na kraju uparili Borko i Vulin, Ružić i Jovo Bakić. Imena ne znače mnogo u politici i kad koincidencije nisu bizarne pa da su Žirinovski i Čeda Jovanović lideri partija sa istim imenom – liberalno demokratskih. Lično znam nekoliko iskrenih liberala koji čuče u opoziciji i koji bi sutra stali uz Zoranu ako bi se Vučić kurtalisao Đuke i sličnih. Pretpostavljate i koliko bi nekima u SNS svanulo kad bi se „Dugački“ konačno kurtalisao Zorane i „njenih ego-tripova“.

Neke sutrašnje promene u Srbiji neće doći tako što će neka sadašnja formalna opozicija srušiti Vučića. Promene će doći tek prekomponovanjem sadašnje vlasti. U idealnoj varijanti to bi značilo da Vučić postane lider srpskih liberala, što danas u Srbiji možda jedino na pravi način razume Latinka Perović, ma koliko nekome to delovalo sablažnjavajuće. Vučić bi, tada, mogao ono za šta LDP nije imao snage, sve sa svojim liderom. Opet, da li bi uprkos unutarstranačkoj demokratiji i pravu na sopstveno mišljenje i uz ličnu hrabrost, Vladimir Đukanović bio u SNS koja je postala veliki LDP?

Teško da će skoro biti diferencijacije. Taj termin je proslavio Slobodan Milošević. Tu ne računamo incidente tipa Cvijan ili Radulović. Pretpostavljamo da Vučić oseća da SNS može da postoji samo kao jedna velika grudva na koju su zalepljeni i stari radikali, i ministri Mirka Marjanovića i najbliži saradnici Đinđića i Tadića i članovi i funkcioneri koji imaju takozvanu problematičnu prošlost u kontekstu osumnjičenih za ratne zločine. I vrhovi kartela koji su „u kombinacijama“.

Ne, nije to ono na šta se odmah pomisli; na metaforu o grudvi, lavini i razbijanju kad se udari o nešto tvrdo u dolini. To je više grudva koju su, prvo Toma, pa sad više Vučić, valjali po ravnom, tamo-vamo. SNS može da postoji baš ovakav kakav je – kao frankenštajnovski Sneško Belić. Kao socijalistički savez desnog centra, ma koliko to oksimoronski bilo perverzno. Od Silvane do Nirvane na političkom polju.

I sam premijer nedavno je konstatovao da u redovima SNS ima više od 60 odsto onih koji su za ulazak Srbije u EU, ali da je oko 36 odsto evroskeptičnih naprednjaka. Ne znamo kojom se metodologijom do toga došlo, ali s obzirom na veliki rejting naprednjaka zar tih 60 odsto ne bi činilo efikasniju stranku koja bi koalicionim kapacitetom lako nadoknadila „evroskeptike“. Pod uslovom da taj svoj stav ne objašnjavaju sofizmima kao što je ovaj Đukanovićev: „Lično sam protivnik ulaska Srbije u EU, iako ne sporim da je EU strateško opredeljenje Srbije“.

Zar uostalom sofizam nisu i reči Denisa Kifa, britanskog ambasadora u Srbiji: „Nadajmo se da ćemo u reformisanoj EU biti u prilici da dočekamo reformisanu Srbiju“. Referendum o opstanku Velike Britanije u EU najavljuje se svakako najkasnije do kraja 2017.

Oktobra 2013. Vučić je na godišnjici osnivanja SNS naveo da je stranka nastala iz potrebe Srbije da preživi, a da je cilj koji je postavila – da do 2020. postanemo članica EU. Iskren da budem, ja sam bio evrofanatik kad je Toto Kutunjo sa Insieme pobedio 1990. na Pesmi Evrovizije u Zagrebu. Danas, posle svega, sa mogućnošću da Srbija u EU uđe 2020. evroskeptizam je stvar učtivosti. Kod Đukanovića i njegovih je bar manje razočaranosti nego kod nas.

Patrijarh Irinej naveo je da odluka o smeni vladike mileševskog Filareta nema veze sa Ordenom Belog anđela koji je dodelio lideru radikala Vojislavu Šešelju, a ni sa ambasadorom SAD, već da se smenjenom episkopu pripisuju druge krivice – čisto kanonsko administrativne prirode. Obraćajući se patrijarhu, Šešelj je u pismu naveo da je sa velikom tugom i razočaranjem primio vest o neslozi u SPC i saopštenje o smenama pojedinih vladika. Šešelj je izjavio da ga je zaprepastila i iznenadila vest da je Filaret smenjen zato što mu je dodelio Orden Belog anđela i naveo da je spreman da ga vrati.

/* (c)AdOcean 2003-2010, blic.rs.Blic.rs.Blic.rs.Politika.468X60_GORNJI */ ado.slave('adoceanringierrssoepgpjgck', {myMaster: 'bFoKHJARozSQ2FLEe8w15cF_YBSn4GL0zDUgGXhGOwj.17' });
if(typeof adoceanringierrssoepgpjgck=='function'){adoceanringierrssoepgpjgck();}
http://ringieradrs.hit.gemius.pl/_1433415697218/redot.js/id=nAflpkQ07UIHihZGKNGMj3aIDoxNBCcg9I285Q5hPKL.D7/stparam=ufhfiofhmy/fastid=bjqctjnlqcnbzohmsdeljuaolpkp/sarg=544F9603BF5D7F9EZahvalivši Šešelju na pismu, patrijarh je lideru radikala zaželeo “dobro zdravlje, mudrosti i snagu u borbi protiv zlih sila ovoga sveta”.

Ako pesma Jutjub zvezde Marije Maksime posvećena Aleksandru Vučiću ipak izgleda nije bila parodija srpskog udvorištva, onda je valjda bar patrijarhova želja da Šešelj nađe snagu u borbi protiv zlih sila ovoga sveta jasan otklon od nacionalno opasne politike kroz simpatičnu pastirsku ironiju.

Šta, sumnjate da patrijarh nije bio ironičan? Ja jednostavno u to ne smem da poverujem. Zato i ne sumnjam. Verujem da je nije bio ironičan samo u prvom delu poruke – kad je Šešelju poželeo dobro zdravlje.