Volonteri

Duh bezinteresne volje i nesebičnog davanja sebe, isti je onaj duh masa anonimnih ljudi koji se dizao protiv okupatora 1804. i 1815, protiv zavojevača 1914. i 1941, kao i 1991. i 2000. – duh Prvog srpskog ustanka, Dvadeset sedmog marta, Devetog marta i Petog oktobra, duh volontera ovog maja koji je obeležila prirodna nepogoda, duh vanrednog stanja i požrtvovane akcije, na čijem se horizontu ispisuju ideje slobode i solidarnosti, koje će elita, sudeći iz istorijskog našeg iskustva, i starijeg i skorašnjeg, svakako uspeti da upropasti. Elita gora od rulje, kako je to precizno dijagnostifikovao Mirko Kovač.

Kao što je, na primer, dvadesetsedmomartovska vojna i politička elita, koja je izvela puč i svrgnula namesnika Pavla s prestola, poništavajući, simbolično i realno, sramni potpis pristupanja Trojnom paktu, pokušala, gestom još sramnijim od ovog potpisa, da kod predstavnika Trećeg rajha, obećanjem da će poštovati pakt, zataška onaj huk slobode i antifašizma koji se čuo sa trgova i ulica glavnog grada, i kao što je petooktobarska elita, položaje zauzevši na talasu prevrata koji su izvojevale mase anonimnih volontera, uspela da skrene vektor istinskih promena u društvu na sopstvene, privatne interese, dobrim svojim delom učestvujući i u samoj pripremi ubistva premijera Đinđića, i današnji će elitni političari, jer o tome nam već daju jasne reklamne signale pred teleobjektivima, ugušiti sav ovaj potencijal za društveni preokret koji emaniraju volonteri i volonterke pomažući sebi jednakima.

Elita je, dakle, bila i ostala najveći problem našeg društva. Ona ili proizvodi pogubne ideje, ili upropašćuje one vredne, do kojih nije u stanju da dopre. Ona je, iz svog institucionalnog središta, svojevremeno proširila ideju nacionalizma i osvajačkih ratova kojom je preusmerila dobru volju potencijalnih volontera, uvodeći ih u smrt ili ih, stigmatizovane konstruktom kolektivne krivice, dovodeći do prosjačkog štapa. I kao što je tada parazitski profitirala na kapitalu smrti drugih, u tom međusobnom ubijanju ljudi koji zapravo imaju iste probleme i neprijatelje, a to su upravo njihove nacionalne elite, danas parazitira na kapitalu tuđe požrtvovanosti, spremna da za to primi priznanja i učvrsti položaje.

Ključno pitanje je, dakle, kako humanizovati političku elitu? To pitanje, jednako je pitanju: kako hristijanizovati vrh ili politbiro Srpske pravoslavne crkve? (Zašto pominjemo SPC? Zato što je njena vrhuška, u vezu sa ovom đavolskom poplavom dovela samu volju Boga, prenebregavajući sve ono što su o Bogu kao suštoj ljubavi, govorili Isus Hristos i apostoli.)

Preinačimo pitanje! Kako to da baš najgori zauzimaju najbolje položaje i skupo unovčuju kićenje tuđim perjem, kod tolikog broja ljudi spremnih da čine istinski dobra dela, bez nadoknade? Zašto građani i građanke investiraju permanentno u propast sopstvenih ideja i dela?

Ova pitanja ukazuju na to da je ključni problem u proceduri regrutovanja političke i ine elite, i da to treba promeniti. Iskra te promene krije se i u načinu na koji se ljudi bore protiv prirodne katastrofe, kao što su se, nesebično, borili i protiv društvenih pošasti, kakav je bio nacionalizam.

Grčka reč 'katastrofa' nosi značenje preokretanja, nekakve drastične promene. Katastrofa se, naime, poima kao neočekivana sila koja dolazi iznenada i upropašćuje postojeći prirodni i/ili društveni poredak, za koji se uobičajeno drži da je večan. Iz iskustva ove naše poplavne katastrofe, neophodno je ne samo izvući pouku o, kako se o tome naveliko govori, principima odgovornog građevinskog planiranja i zaštite od prirodnih nepogoda, nego i nešto više od toga. Potrebno je jasno i razgovetno dati odgovor na ono što ovakva katastrofa otkriva, a inače je prikriveno (iako je očigledno).

Kao nagla, neočekivana promena koja iz osnova menja ustaljene navike, i ljude, iz izolovanih egzistencija, pretvara u solidarna bića, ovakva katastrofa ukazuje, dakle, na pomanjkanje solidarnosti u ustaljenom toku života. A ako je solidarnost, nedvosmisleno, jedna od najhumanijih osobina, onda je neophodno da joj se pruži i zakonska zaštita. Čemu inače zakoni?

Šta nas to sada sprečava da iniciramo donošenje zakonske odredbe koja bi se odnosila na dodatno, proporcionalno oporezivanje dobiti od privatnog kapitala, a u svrhu poboljšanja materijalnog položaja ne samo ljudi pogođenih prirodnim katastrofama nego svih socijalno ugroženih? To bi mogao biti temelj promene i u shvatanju elite, koja je, sama po sebi, kategorija arogancije.