Možda ne bi trebalo da govorim ružne stvari o Maslaću, o mrtvima sve najbolje, ali ja jednostavno ne znam ništa bolje o Maslaću koga sam, uprkos našim čestim srpskim raskolima, najiskrenije voleo i koji je, konačno, bio čovek na svom mestu. Mračne Maslaćeve strane nisu bile ni urođene ni stečene, one su mu ubrizgane spolja, direktno u mozak, nasilno su sabijene u Maslaćevu dušu pod visokim pritiskom zločinačke propagandne mašinerije takozvane države Srbije.
Maslaćeva nesrećna svest bila je skrpljena od potpuno satrulih pačavri najodvratnijih rodoljubivih opštih mesta, a sam Maslać, kao takav, predstavljao je hodajuću kompilaciju zlatnih kašika, junačkih smrti, narodnih pesama, međunarodnih zavera, kosovskog zaveta, vidovdanske etike, oslobodilačkih ratova, truba sa Kosova, identiteta, suvereniteta i ko zna čega još.
Ovo je samo deo sastojaka koktela smrti koji medijska kuća strave i užasa, tobožnji javni servis RTS, u stvari najobičnija javna kuća, svakodnevno upumpava u glave potpuno raspamećenih gledalaca uverenih da gledaju vesti iz zemlje i sveta, dok u stvarnosti bivaju izloženi monstruoznoj subliminalnoj kretenizaciji koja ih onesposobljava da uvide očiglednu činjenicu da su takozvani srpski rodoljubivi državnici u stvari gomila lopova, svodnika, krivokletnika, oceubica i sifilističara, a da su njihove (rodno ravnopravne) rodoljubive saučesnice obične prdare, murdaruše i nimfomanke.
Sindrom kretenizujućeg državnog patriotizma, eto naziva neizlečive bolesti, stvorene po nalogu državnog rukovodstva u laboratoriji za bioinžinjering Instituta Torlak, bolesti koja podjednako napada stare i mlade, dobre i rđave i koja nepovratno uništava centre za logično rasuđivanje. Maslać se nalazio u poodmaklom stadijumu te strašne bolesti koju je navukao tamo negde, krajem osamdesetih. Maslać više uopšte nije bio u stanju da sagleda realnost, a još manje sebe.
Maslać je u svemu, pa i u svom i u mom radnom mestu, video prste antisrpske zavere. Zar nije malo čudno, rekao je jednom prilikom, da smo baš ti i ja, dakle dvojica Srba, određeni da hranimo majmune. Čvrsto sam uveren, rekao je drugom prilikom, da je nadzornik Helmholc, postavljajući nas dvojicu na radna mesta hranitelja majmuna, zapravo hteo da ponizi Srbiju.
Utom se, privučen paklenom majmunskom grajom, u našem vidokrugu pojavio nadzornik hranitelja životinja Helmholc. Wie geht es ihnen? Rekao je Helmholc. Gut! Gut! Promumlao je Maslać. Helmholc je seo na klupu, zapalio cigaretu i strasno povukao dim. Helmholc, jedan od poslednjih Mohikanaca nemačkog pušenja! Helmholc, veliki pušač! Helmholc, pušač koga se ne bi postidela ni Turska, zemlja u koju je Helmholc odlazio svakog leta na godišnji odmor sa suprugom, Frau Helmholc, takođe strasnom pušačicom, da bi tokom dve nedelje u Antaliji nesmetano pušio u hotelskoj sobi, u restoranu, u taksiju, u pošti, na ulici, na morskoj obali, na svim, dakle, mestima na kojima je u Nemačkoj rauchen verboten.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
