Zaumna ćutnja

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

U mojoj kafanici predizborni danu teku mirno, sledstveno čemu žrtava u ljudstvu i materijalu nema, ali ima sukoba (šeretskih) mišljenja i (neizbežnih) srpskih podela. Jedna škola mišljenja zastupa stanovište da bi za Srbiju bilo najbolje da predizborna kampanja traje zauvek i to obrazlaže činjenicom da naši državnici samo u kampanjama urade delić onoga što obećavaju da će uraditi kada dođu na vlast. Ide ta škola tako daleko da tvrdi da u Srbiji – da nije povremenih kampanja – ne bi bilo ni sto kilometara asfaltiranih puteva, što je preterivanje (bilo bi, da kažemo, petstotinak), ali nesporno je da putarima najbolje ide uoči izbora.

Druga, pak, škola smatra da bi za Srbiju bilo bolje da se izbori nikada ne održavaju, jer, tako bar kaže škola, Srbiji najbolje ide kad dupetom pozatvara sva vrata i kad više nema nikakvog izbora, a kamoli izborp { margin-bottom: 0.25cm; direction: ltr; line-height: 120%; text-align: left; }p.western { font-family: „Liberation Serif“,serif; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Arial“; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „FreeSans“; font-sizâ. Mene što se tiče, iskren da budem, u nedoumici sam kojoj školi da se privolim, mame me i jedna i druga, poput famoznih „preletača“ prelećem od stola zagovornika večne predizbornosti do stola njihovih ljutih protivnika, a strepnja mi raste i biva veća od nade.

Ajmo sad u pozorište. Možda se pitate – zar je vreme da se, sad kad nam je najteže „ikad“, zamajavamo tricama i komendijama? I to kojom komendijom – „Rodoljupcima“, čiji je autor Jovan Sterija Popović premijeru komada odložio za vreme posle svoje smrti, čisto da – poput glavnog komendijinog junaka – ne bi prevremeno zamakao od rodoljubačke ruke.

E, prošlog ponedeljka sam imao priliku da u „Šapcu“ odgledam odličnu postavku „Rodoljubaca“ (Narodno pozorište, režija A. Urban), a pre neki dan mi se posreći da sretnem i glavnog junaka – ne Steriju nego Pecu Ejdusa – koji u Andraševoj predstavi upečatljivo predočava kako bi se Sterija proveo da mu je zinulo dupe, pa da je „Rodoljupce“ u nevreme predočio srpskom narodu i senatu.

U prvoj slici Andraševe postavke, rodoljupci serbski, tada u mađaronskoj fazi, govore mađarski, a ja – živo zainteresovan kako su naši glumci uspeli da savladaju povelike „kobasice“ teksta na mađarskom – upitah Ejdusa kako su uspeli sve to da „nabubaju“. Lako, Ejdus će ko iz topa. To uopšte nije mađarski. Trik je u pitanju. To nije nijedan jezik. Izmišljamo reči, ali tako da zvuče kao mađarske, razumeš šta ti pričam. Razumedoh. Takođe razumedoh da su naši rodoljupci nastavili da govore istim jezikom, koji doduše sada zvuči kao srpski, ali to sa srpskim – ili bilo kojim jezikom – nema veze i da je to najobičnija kakofonija iz koje ćete, uoči izborne ćutnje, razabrati samo dve-tri reči: Ćude tamo i kuš, bre.