Zlatni grumen i Crven Ban

Kao što znate ja sam protivnik sezonskog istraživačkog novinarstva na temu gde koji državnik letuje. Ukoliko ne letuje o državnom trošku i na letovanje ne odlazi državnim prevozom – neka letuje gde hoće. Što dalje, to bolje. Lepo, brate, i državnicima i nama. Mir Božiji.

Uprkos proklamovanom principu nemešanja u državnička letovanja, učinilo mi se na momenat da u Overlordovom izboru turističke destinacije ima natruha populizma. Učinilo mi se, nadalje, da Vučić šalje sledeću poruku – eto, jedva sam skunatorio dva-tri dana, ali ipak neću nigde izvan Srbije, odmaraću se, ako će to uopšte biti odmor, na mestu koje ni malo nije fancy.

Svi su te planove prekjuče – kada se doznalo da se Overlord popišmanio – prekrili snegovi i šaš. Pa zašto onda pišem o tome? Zato što sam, videvši u novinčinama sliku hotela kome se omaklo da ugosti premijera, ali kome je premijer napravio reklamu, pa se napunio gostima – u trenutku ukačio da je vaktile – davne 1987 – i moja malenkost imala čast – i to o državnom trošku – da bude gost hotela u kome umalo nije letovao Overlord. Otkuda ja na Borskom jezeru? Eh, otkud! Beše tu neka književna kolonija na kraju koje se dodeljivala odavno zaboravljena nagrada „Zlatni grumen“. Te godine nagradu je dobio veliki pokojni pesnik Brana Petrović, koga je, inače, naše pravo da znamo sve vodilo kao kolumnistu NIN-a i urednika „Vidika“.

Zapamtio sam tih nekoliko septembarskih dana na Borskom jezeru kao jedan od najboljih provoda i najboljih zajebancija u životu. Zašto smo se tako dobro provodili i zezali? Ima tu mnogo razloga, skupilo se dobro društvo, sklopile se mnoge kockice, ama rekao bih da je ključni razlog bio što tokom tih nekoliko dana apsolutno niko ni jedan jedini put nije pomenuo politiku, a još manje nekog političara. Da li smo mi, učesnici borske književne kolonije, bili apolitični? Ma jok, more, svi smo bili klasno svesni. Ali to je još uvek bilo vreme kada se u političku frulu znalo i zasvirati i za pojas zadenuti. U noći nakon dodele „Zlatnog grumena“, laureat je – kako i dolikuje – držao smehotresnu banku. Najteže mi je u karijeri bilo, opsetio se Brana negde pred zoru, kada me je posle jedne književne večeri spopala gospa željna razgovora, a razgovoru nevična. Te gosn Brano ovo, te gosn Brano ono. Puče mi film, poverio se Brana, kada me je gospa upitala – a da kada ste počeli da pišete poeziju? Pa šta si joj odgovorio, upita neko. Šta sam mogao da joj kažem? Šta te boli Crven Ban kad sam ja počeo da pišem, eto šta sam rekao. E, Brančilo, laka ti bila zemlja.