Krajiški magični realizam

Nije mera vremena koje žive ti ljudi sadašnjost koju čini stalno pretakanje budućeg u prošlo, nego su merodavne osnovne uporišne tačke koje određuju šta je bilo pre, a šta posle, jasno i definitivno. I nezaboravljivo. Često su takve tačke ratovi, a uvek je neki preokret, čak i kad ga zovemo oslobođenjem i proglašavamo za vredan, ma kakvim se kasnije pokazao.

Drago Kovačević postavlja svoje priče u odnosu na istorijske prekretnice kojih je Krajina od nastanka imala više nego što ih je želela, nego što bi iko razuman poželeo. Politikom se u tim pričama on ne bavi, samo ljudima i događajima. Opisuje šta se kome i kada dogodilo, kao da piše izveštaj za novine. Bez pompe i književničke sujete, iz položaja ćutljivog posmatrača koji opredeljenja prepušta svojim likovima i retko otkriva sopstvena osećanja. Tako se govori u njegovom kraju, škrto, nedvosmisleno, samo kad treba, kad se mora. Nema šala, govor je uvek ozbiljan. Brojne anegdote, iskustveni materijal u osnovi njegovih priča, postaju smešne, tužne ili čudne tek činom kazivanja. Važne su time što je Drago u njima našao, destilovao i uvek u jednostavnom i delotvornom obliku preneo značenja koja u njegovom moralnom univerzumu imaju postupci jakih, čvrstih ličnosti koje se drže svojih vrednosti, mitova i logike svog opstanka bez ikakve zadrške, sumnje ili preispitivanja. Svi su mu likovi takvi, a oni koje dnevno srećemo gotovo nikada nisu.

Pojedinosti deluju jako, jer ih je malo. Samo u jednoj priči Kovačević pribegava iznošenju desetak činjenica i okolnosti koje osvetljavaju zločin. A priča je o zlu, ne o zločinu. Tako se i u ovom slučaju pojavni svet uverljivo podređuje značenju koje mu je autor pripisao. Stepen uverljivosti vrlo je visok, a magija nije ugrožena. Naprotiv, u svim, naročito u prvoj i poslednjoj priči u ovoj zbirci upravo je udes tema, sila na koju ne utičemo. Magični realizam velikih južnoameričkih pisaca uspostavio je ovaj postupak. Drago ga je uspešno presadio u svoj krš i gle – primio se, zaživeo. Krajiški magični realizam.

Nisu ove priče dokument o prostoru i vremenu, nego su čitko i promišljeno, proživljeno predstavljanje osobenog sistema vrednosti, načina govora, jedinstvenih likova i istorijskog iskustva Krajine. Deluju upravo kao što su priče Isaka Baševisa Singera ili Vilijema Sarojana otvorile uvid u svet Jevreja ili Jermena. Nije to prozor, jer taj postupak otvara određeni svet za pogled iznutra, ne turistički ili politički, spolja. Takve priče ne završavaju se kad priča bude ispričana, nego njihov smisao sazreva, deluje dugo nakon čitanja, čak i kad radnju zaboravimo.

Iako je književno nevažno, lakše je razumeti poziciju pripovedača kad znamo da je Kovačević bio jedan od vrlo retkih ljudi iz tog kraja koji su od početka shvatili čega im je kloniti se. Shvatio je da istina i ljudskost nisu uvek na strani najvećeg broja podignutih ruku. Takvi nikad ne prođu dobro ako to merimo imetkom i uspehom u društvu. A uvek prođu najbolje kad je reč o vrednosti iskustva i shvatanju muka ljudi, razumevanju njihovih nedoumica.

Verujem da je prva misao većine čitalaca, i onih koji su za i onih protiv neke od strana u ratu, reakcija koja počinje još pre čitanja, predubeđenje da su ove priče ratna proza o prethodnom ratu. Ne, to je protivratna proza koja dokazuje da se i u ratu prvo vide ljudi, a tek onda taj njihov ili tuđ rat. S takvim stavom ne možete da polemišete, jer je jednostavno tačan. Ne ostavlja vam prostor ni da kažete „da, ali nije važno“. Kad razmislite, videćete da jeste važno.