Pojedine nacionalne kinematografije već sada znaju koja će ih ostvarenja predstavljati na predstojećoj dodeli nagrada Američke filmske akademije u kategoriji filmova van engleskog govornog područja, iako je septembar obično mesec u kome se takve odluke donose. Razlog za to su obično uspesi na festivalima, koje su ovi filmovi postigli. Tako i Poljska, koja je za svog predstavnika izabrala poslednji film Pavela Pavlikovskog „Ida“.
Film je pokupio nekoliko priznanja, među kojima su i FIPRESCI nagrada kritike na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, gde je imao svetsku premijeru, kao i Gran pri za najbolji film Londonskog festivala.
Za reditelja koji je svoju domovinu napustio sa 14 godina, ne bi li se nakon nekog vremena nastanio u Velikoj Britaniji, odakle od 1980-ih snima filmove, ovo je prvo ostvarenje koje je radio u Poljskoj. Pavlikovski, koji je na početku karijere bio najpoznatiji po svojim dokumentarcima (najpoznatiji, i za naše prostore verovatno najzanimljiviji, jeste „Srpska epika“, koji je snimio sa Lazarom Stojanovićem, a u kojem se nalazi čuvena scena u kojoj Radovan Karadžić dodaje piscu Limonovu mitraljez ne bi li pucao na Sarajevo), počeo je da snima igrane filmove tek početkom prošle decenije. „Ida“, njegov četvrti dugometražni igrani film, smešten je u 1962. i govori o Ani, osamnaestogodišnjoj devojci, koja se sprema da postane kaluđerica u manastiru u kome živi od svog detinjstva. Ana saznaje da ima tetku Vandu, koju mora posetiti pre nego što se zaredi. Ona saznaje da, ne samo da je njena tetka tvrdokorna komunistkinja i tužiteljka, poznata po osuđivanju sveštenika i drugih osoba na smrt, već i da je Jevrejka. Saznaje i da je i ona Jevrejka i da joj je pravo ime Ida.
– Priča je vrlo jednostavna. Pratimo dve žene, dve vernice – jedna veruje u Boga, a druga u Marksa i Lenjina, koje povezuje krv i tragična porodična istorija – kaže Pavlikovski dodajući da je hteo da prikaže svoju domovinu kako je se seća iz svog detinjstva.
Na pitanje zašto se vratio poljskoj prošlosti, odgovara da ga trenutno ne zanima sadašnjost.
– Vratio sam se Poljskoj u svojim pedesetim godinama. To se nekako samo desilo. Na početku svoje karijere snimao sam dokumentarce. Snimio sam film o opsadi Sarajeva jer je to bilo u mojoj glavi u tom trenutku. Želeo sam da kažem nešto više o toj situaciji, da je bolje upoznam. Zatim sam počeo da snimam porodične i ljubavne priče. To je počelo da me interesuje. Ali sada me ne zanima naša stvarnost. Ne stimuliše me. Poželeo sam da se vratim u prošlost. Da nađem neke univerzalne priče koje su opstale, jer same sebe hrane, i koje su zato univerzalne – kaže Pavlikovski.
On ističe da zato što ga više ne zanima sadašnjost, danas ne bi mogao da se bavi dokumentarcima kakve je snimao 90-ih.
– Sirija, Egipat, Gaza… Dobijamo previše informacija iz medija. One postaju sve besmislenije jer su obično vrlo jednostavne. Od takvih stvari ne mogu se praviti filmovi. Nije dobro vreme za snimanje filmova inspirisanih takvim pričama – objašnjava reditelj.
On smatra da ipak nije potrebna vremenska ograda od takvih događaja, kako bi te priče dobile pravi smisao.
– Nije važno koliko je vremena prošlo od tih događaja. Najvažnije je ko to radi. Važne priče uvek imaju nekoliko slojeva. Pogledajte filmove Nurija Džejlana. Ja sam iz njih saznao mnogo više o Turskoj nego iz bilo kog novinskog članka ili knjige. A on snima vrlo lokalne i specifične filmove, koji opet imaju univerzalnu priču – napominje Pavlikovski.
Kako kaže, iako se njegov film „Ida“ može posmatrati kao ostvarenje koje se bavi odnosom katoličanstva i semitizma u Poljskoj, ne voli da snima problemske filmove.
– Smešno je da je moj film „Poslednje utočište“ kritika prozvala najboljim filmom o stanju izbeglica u Velikoj Britaniji. Ja sam samo želeo da napravim priču o odnosu majke i sina. Mislim da što manje želite da se bavite nekim velikim problemom i pitanjem, da ono postaje sve vidljivije u vašem filmu – zaključuje reditelj.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
