Očevi i sinovi

„Dečak sa biciklom“ je njihov poslednji film. Ovoga puta junak je Siril, jedanaestogodišnji dečak koga je mladi otac odveo „privremeno“ u dom nakon smrti bake. Vikendima, dečak provodi vreme sa Samantom, koja mu pomaže u njegovom neuspelom pokušaju da se približi ocu koji je odlučio da se oslobodi odgovornosti. Bicikl koji dečak vozi kroz ceo film je prikaz odnosa između oca i sina – bicikl je bio dečakov, ali otac ga je prodao, da bi mu Samanta pomogla da ga povrati. Kada Siril shvati da otac ne želi da se viđa sa njim, moraće da prođe kroz nasilan proces prihvatanja te činjenice da bi došao do novog početka.

***

Isto kao i film braće Darden, slovenački film „Otac“ Vlade Škafara bavi se odnosom između oca i sina. Njih dvojica provode vikend u prirodi – pecaju, šetaju, pričaju. Tok razgovora odvija se kroz svakodnevne priče koje prikazuju jedan vrlo snažan i kompleksan odnos, koji se odigrava i na fizičkom i na duhovnom planu. Ovome doprinosi činjenica da je film montažno izveden na jedan prilično nekarakterističan način – do svakog novog kadra ne dolazi se putem reza, već putem dugačkog pretapanja. Škafar objašnjava taj postupak time da je hteo da vidi gde će da ga odvedu dve nezavisne slike, pokušajem da stvori „treću“ sliku od spoja druge dve. Međutim, „Otac“ nije samo film koji je upravo opisan – u jednom trenutku pri kraju, kamera se odvaja od njih dvojice i odlazi da dokumentuje radnike koji su u štrajku. Ove poslednje slike pripadaju stvarnim događajima koji su počeli da se odigravaju u Prekmurju, neposredno pre početka snimanja filma. Bez ikakve sumnje, slike radnika pripadaju ovom filmu, i pripadaju ovom ocu i ovom sinu, jer su oni isto tako pripadnici tog sveta.

***

U „Dečaku sa biciklom“ i „Ocu“ sinovi ne stradaju. U filmu braće Darden sin jeste napušten od oca, ali kada se film završi, on ima svoje mesto. U filmu Vlade Škafara sin doživljava jedno iskustvo sa ocem koje će zauvek ostati u njihovim sećanjima. Može se reći da oba filma nose pozitivnu dimenziju kada je u pitanju odnos između dve generacije. To nije slučaj grčkog filma „Protraćena mladost“ Argirisa Papadimitropoulosa i Jana Vogela. U njemu starija generacija nadvlada mlađu, ili konkretnije rečeno – ubije mlađu (bukvalno). Podeljen na dva narativna toka koja se u poslednjoj sceni nalaze i suprotstave, „Protraćena mladost“ nije film u koji može da se veruje, jer sam po sebi nije iskren. Papadimitropoulos i Vogel grade pre svega priču šesnaestogodišnjeg tinejdžera (u sukobu sa ocem, naravno) i njegovih prijatelja, koji voze skejtbordove gradom i provode se; s druge strane, paralelno prisustvujemo problematičnom životu policajca Vasilisa, čoveka srednjih godina. Očigledno je da je ova druga priča scenaristički nametnuta da bi došlo do pomenutog susreta i razrešenja na kraju. Uprkos tome što smo u toku čitavih 98 minuta upoznati sa likom Vasilisa, njegova pojava u finalnoj sceni jeste pojava „deus ex machina“ koja se našla u scenariju da bi narativ dovela do nepovratne tačke, da bi postojao kraj. Srećom, Pjer i Žan-Lik Darden i Vlado Škafar sigurno veruju da je film jedna živa forma koja ne mora da se završava tačkom.