Preminuo Dinko Tucaković

Tucaković je rođen 7. juna 1960. godine u Zenici. Završio je srednju školu u Sarajevu a 1984. godine diplomirao je filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Filmski teoretičar i kritičar, pisao je za sve glavne jugoslovenske časopise, kao i za Positif i Sight and sound. Radio je kao predavač na Fakultetu dramskih umetnosti na predmetima Filmska režija i Istorija filma, na Akademiji umetnosti BK, master klas na predmetu Istorija filma, jedan je od osnivača Dunav film filmske škole i šef katedre za Dokumentarni film.

Od 1990. godine upravnik je Muzeja jugoslovenske kinoteke, a bio je i programski direktor Jugoslovenske kinoteke i predsedavajući Saveta Festa.

Bio je član programske komisije Svetske federacije filmskih arhiva FIAF i borda Evropske federacije filmskih arhiva ACE.

Autor je više filmskih knjiga, među kojima su „Tajni život filma“ (1993) i „Stranci u raju“ (1998), a radio je i kao filmski kritičar za časopis Vreme. Bio je selektor na nekoliko nacionalnih filmskih festivala, kao i član žirija Fiprescija u Ansiju, Beču i Kanu 2000. godine.

Režirao je film „Šest dana juna“ 1985, a 2000. je finalizovao film „Država mrtvih“, posthumno delo Živojina Žike Pavlovića.

Tucaković se još za vreme studija zainteresovao bi za legendarnog američkog reditelja Nikolasa Reja, a potom je dalje godinama istraživao njegov boravak u Beogradu 1964. Prošle godine na zatvaranju 40. Festa prikazan je njegov film „Doktor Rej i đavoli“, a po svom scenariju za taj film napisao je istoimeni roman, koji je predstavljen na prošlogodišnjem Sajmu knjiga.

Posebno je značajan i po dokumentarnom filmu „Zabranjeni bez zabrane“ koji je snimio sa Milanom Nikodijevićem, a fokusiran je na čuvenu epohu jugoslovenske kinematografije nazvanu „crni talas“. Kroz razgovore sa jugoslovenskim autorima, film govori o fenomenu cenzure.

Između ostalog, Tucaković je snimio i film „The Rubber Soul Project“ o grupi umetnika i prijatelja koji pokušavaju da ostvare tajanstveni projekat – rekonstruišu i obnove izgubljene pesme Bitlsa u vreme početka ratova na prostoru bivše Jugoslavije i jedne od najvećih svetskih inflacija 1993. godine. U taj poduhvat uključili su se bili i karikaturista, animator, illustrator i profesor Rastko Ćirić i grupa njegovih prijatelja muzičara.

Tucakovićev opus obuhvata i više kratkometražnih ostvarenja, kao i televizijsku seriju „Srbi u Holivudu“. Njegovi filmovi su učestvovali na međunarodnim filmskim festivalima: „Berenisa, jača od smrti“ (Madrid), „Šest dana u junu“ (Selb), „Pismo“ (Berlin), „Jasmina i rat“ (Venecija), „Država mrtvih“ (Minhen). Osvojio je više nagrada na nacionalnim i međunarodnim filmskim festivalima. Snimio je više od 100 televizijskih programa i 30 spotova za jugoslovenske rokenrol bendove.

Iza sebe je ostavio suprugu Maju i kćerku Lanu.

Vreme komemoracije i sahrane biće naknadno objavljeni.

Jedan „miserere“ za Dinka

Smrt Dinka Tucakovića meni lično je neprihvatljiva. A mislim da, objektivno, i nikome drugom nije u interesu.

Naime, taj „dečko“ je bio previše toga: isprva ritam-gitarista, rok i strip-kritičar, pa novinar i filmski kritičar, FTV reditelj i scenarista, pisac, i najzad, da zaokruži kompletan kulturno-umetnički krug rađanja i smrti bilo kog dela – filmski arhivista i upravnik Muzeja Jugoslovenske kinoteke. I ono što je, iz moje pozicije isprva kao kolege, pa prijatelja i, najzad, kuma, izgledalo možda i temeljno u njegovom životu: muža i oca.

Shvatićete, Dinko Tucaković jeste uradio (i dovršio/objavio) mnogo u svom životu (dva originalna igrana filma i finale filmskog opusa posthumusa Žike Pavlovića, TV filmove, dokumentarnu TV seriju, knjige sabranih filmskih intervjua i kritika, jedan roman, stotine ako ne hiljade programa i ciklusa u Muzeju Kinoteke, izdavačku delatnost Kinoteke, saradnju na međunarodnom planu filmske arhivistike…), ali je mnogo više toga započeo. Toliko toga da izgleda kao da niko OSIM njega to i ne može da završi: koncepti razvoja Muzeja kinoteke, budući filmski i TV projekti, novi izdavački projekti, napisi… I to na tako visokom nivou, na tako složenom standardu kako je to zamislio vrhunski erudita kao što je to bio on.

I? Ko će sve TO da završi?

Sada shvatate: mislim da NIKOME nije u interesu da prihvati smrt Dinka Tucakovića.

Ja, svakako, nisam to u stanju.

Borislav Stanojević, upravnik Biblioteke Muzeja jugoslovenske kinoteke

Reagovanja na vest o smtri Dinka Tucakovića

Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke

Svi smo zatečeni, šokirani, tužni. Jer Dinko je dve trećine radnog veka, 23 godine proveo kao upravnik u Muzeju kinoteke. Ali to nije jedini deo njegove posvećenosti filmu. Inteligentan i radoznao čovek, stvarao je i kao reditelj, scenarista, novinar, esejista i u svim tim disciplinama pokazivao koliko je razumeo i voleo film. Ono po čemu će ga pamtiti generacije su programi koje je te 23 godine pravio u Muzeju. Te generacije svoju filmsku edukaciju sticale su na tim programima, kao i iz Dinkovih tekstova u katalozima koji su ih pratili. To je put u koji je Dinko ugradio sebe i put koji Kinoteka mora da nastavi. Jer, najbolje iz Arhiva Dinko je uspeo da približi mladim generacijama u vreme kada film kakav poznajemo, u klasičnom obliku, doživljava dramatične promene. Ja, lično, ostao sam bez prijatelja, a to osim profesionalne saradnje, podrazumeva da delite mnoge muke i nevolje, a ne samo posao i utoliko mi je teže.

Bora Anđelić, filmski kritičar, umetnički direktor Festa

Odlaskom Dinka Tucakovića odlazi moj dugogodišnji i verni prijatelj. To je i ogroman gubitak za srpsku kinematografiju. Kao reditelj još davne 1985. pojavio se sa filmom koji je bio film nade – „Šest dana juna“, a igrom slučaja, posle mnogo godina, njegov drugi film „Doktor Rej i đavoli“ zatvorio je Fest. Kao upravnik Muzeja jugoslovenske kinoteke u saradnji sa Raletom Zelenovićem napravio je od Kinoteke mesto okupljanja svih filmofila, različitih kinomatografija i reditelja sa svih strana sveta. On je bio ugledan član asocijacije kinotečana ili arhivara i više godina imao je značajnu ulogu i na svetskom planu u afirmaciji naše Kinoteke s jedne strane, a s druge strane filmske umetnosti. Godinama je pisao i filmsku kritiku i bio član udruženja FIPRESCI Srbija, kao i u brojnim žirijima i manifestacijama posvećenim filmu u zemlji tako i u svetu. Pokazao se sjajan i kao pedagog i čitava generacija filmskih radnika je od njega dobila pouke i veliku pomoć u stvaranju svojih projekata. Radio je do zadnjeg dana, a poslednji projekat u kome je radio kao pomoćnik režisera u jednoj južnokorejskoj produkciji nedavno je završio.

Milan Nikodijević, doskorašnji direktor Festivala filmskog scenarija

To je jedan ogroman šok za sve nas. Izgubili su i prijatelji i kinematografija – reditelja, kritičara, teoretičara, dobrog predavača. Ceo filmski svet izgubio je radoznalog čoveka i sveznalicu u domenu filmske kulture.

Ivan Karl, urednik filmskog programa RTS, selektor Festa

Šokiran sam, prosto za takve ljude ne možete da verujete da će nas napustiti. Dinko je uvek gledao unapred i kada su okolnosti bile teške. Bio je kreativan, sposoban, čovek koji je mnogo dao našoj kinematografiji . Sa svima je delio svoj dar… Nikad nije izgovarao ne i uvek je bio otvoren za sve. Našu kulturu nije zadužio samo kao reditelj već kao neko ko je dobar deo svoga života ugradio u Kinoteku i Fest. Upravo na prelazu iz devedestih u dvehiljadite godine Dinko je uspeo da vrati publiku ovoj filmskoj manifestaciji. Ovaj Fest posvetićemo njemu.