Šta oblikuje čoveka

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }

Podsetimo, u najužem izboru bili su romani Milisava Savića „La sans pareille“ (Agora), Dane Todorović „Park Logovskoj“ (Geopoetika) i „Rajska vrata“ LJubice Arsić (Laguna). U konkurenciji je bilo ukupno 178 naslova što je ogromna produkcija, i u tom smislu se nije ništa promenilo u odnosu na prethodne godine, ocenio je Mihajlo Pantić.

„Za razliku od prošlog puta kad su se iskristalisala tri kandidata, sada smo se suočili sa srazmerno visokim književnim standardom i otuda odluka da u uži izbor za Nagradu uđe 12 romana“, kazao je Pantić. On je rekao da se lično dvoumio između Svetislava Basare i Dragana Velikića. Prema njegovim rečima, to su neuporedivi romani na svaki način i toliko su stilski izdiferencirani, upečatljivi, da na kraju prevagne nešto što se zove individualni čitalački utisak.

„Moj odnos u tom odlučivanju, deoničarski govoreći, bio je 55 odsto za Velikića, 45 odsto za Basaru. Sad kad podvlačim crtu, a to je sad već jedna književno istorijska činjenica, vidim da su Velikić i Basara uz Radoslava Petkovića, koji je ranije dobio ovu nagradu, svakako tri najznačajnija romansijera moje književne generacije“, konstatovao je Pantić. On je pročitao obrazloženje odluke žirija u kome je navedeno da je „Islednik“ sugestivno i slojevito inspirisana priča o uslovljenosti pojedinca složenim egzistencijalnim okolnostima na koje se ne može racionalno odgovoriti. Šta oblikuje čoveka – na ovo ključno pitanje celokupne modernističke književnosti, Velikić u romanu „Islednik“ odgovara tematizacijom najrazličitijih mogućih vidova oblikovnih uticaja, počev od porodične priče, roditeljskih sudbina, preko porekla, istorije društva, ideologije, umetnosti, geografskog prostora, do enigme genetskog nasleđa koje se razrešava u svakoj pojedinačnoj egzistenciji.

Ime Dragana Velikića se inače upisuje u istoriju dobitnika Ninove nagrade kao pisca koji je zasad dva puta dobio ovo priznanje. Shodno tome i njegov intervju u narednom broji NIN-a, kako je najavio, u dobroj meri posvećen je fenomenu ovog priznanja. Velikić je juče u kratkoj izjavi rekao da su svi pisci koji su bili u najužem izboru mogli da očekuju nagradu, da nije spremio nikakav govor i da veliki publicitet koji se uvek stvara oko dodele NIN-ove nagrade čini od nje svojevrstan fenomen.

„Kao što je maltene svaki građanin Srbije fudbalski selektor, tako i sve više ljudi čak i onih kojima književnost uopšte nije u vidnom polju, u poslednjem krugu NIN-ove nagrade, naročito na društvenim mrežama, govore o ovom priznanju i stvaraju oko njega veliki publicitet. NIN-ova nagrada je posebna po tome što zaista proširuje publiku pisca, koji već ima svoje čitaoce“, kazao je Velikić.

Ninova nagrada se dodeljuje pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja a njeno svečano uručenje zakazano je za 25. januar u Skupštini grada Beograda.

Glas „za“ nije protiv

„Glas Basari nije bio glas protiv Velikića ili Žurića“, kazala je Jasmina Vrbavac, članica žirija. Prema njenim rečima, žiri je odlučivao u potpunom saglasju a nijanse su presudile u konačnom odlučivanju. Ona je dala svoj glas „Anđelu atentata“ da bi se obratila pažnja na ovaj roman koji je veoma značajan. „Plašim se da je Basara kao pisac dugo vremena već podrazumevan i da se više o njemu govori a da se manje čitaju njegove knjige. U tom smislu je važno istaći ovaj provokativan roman, ako ne u prvi, onda u drugi plan“, rekla je između ostalog Vrbavac.