Teško je ućutkati unutrašnji glas koji vam tokom gledanja „Snajperiste“ Klinta Istvuda bez prestanka postavlja pitanja „Da li je ovo sad kritika američke politike?“, „O čemu razmišlja dok planira ovu scenu?“, „Boga mu, kakva kolekcija patriotskih zvukova i slika, ali, da li on to pametno udara po bezumnicima njihovim sredstvima?“… Taj unutrašnji glas je, najverovatnije, potpuno pogrešan, jer, da li „Full Metal Jacket“ gledate tražeći nekakvu suštinu? Stvar je u tome, barem kada je Kjubrikov film u pitanju, da suštine nema, dok se pred našim očima oslikava groteskni hiperrealistični portret stvarnosti. Sve je tu, dakle, za onoga ko želi da vidi.
„Snajperista“ je priča o Krisu Kajlu, pripadniku Mornaričkih foka, koji je nakon nekoliko godina angažmana u Iraku imao u svom dosijeu 160 potvrđenih ubistava (naravno, ja to nazivam „ubistvima“ dok ljudi koji zapisuju takve podatke upotrebe reč „pogodaka“ i sat vremena kasnije se kod kuće bezbrižno igraju sa decom). Verovatno suština svega i jeste odnos roditelj-dete, ili u ovom slučaju otac-sin. Kajl stariji, lovac, vernik, muškarčina („man's man“) svom sinu usađuje desničarski sistem po kojem se ljudi dele na ovce (koji žive u naivnom ubeđenju da su svi ljudi dobri), vukove (grabljivci koji napadaju slabije od sebe, ili ako ne slabije onda one koji žive u iluziji, tj. ovce) i pse čuvare. Dakle, dečaku je od rane mladosti u mozak ušrafljeno stanje svesti koje od njega ne tvori lošeg čoveka, onog koji otima i ubija, ali bez obzira na to čini opasnu pojavu, tempiranu bombu koja na svet gleda dvodimenzionalno. I, naravno, takva uslovljenost, uz nedovoljno kasnije obrazovanje, konačno od Kajla stvara mašinu podložnu ideološkoj upotrebi. No, ovo ramišljanje je isključivo moje, dok će desničaru (američkom, sa zastavom na travnjaku ispred kuće, ili srpskom koji ispaljuje izjave kao što su „Račak je izmišljotina“ ili „samo da ima više dece“) scena sa ocem izazvati prijatnu telesnu toplotu i, možda, ko zna, naznake erekcije. Skoro tridesetogodišnji Kajl, u tom trenutku rodeo kauboj, gledajući 1998. godine na televiziji reportažu o napadu na američku ambasadu u Nigeriji, odlučuje da su on i njegovi talenti za daljinsko upucavanje pozvani u odbranu američkog shvatanja života (liberalni kapitalizam, pivo, porodične vrednosti). Istvud svog junaka postavlja u situacije u kojima, da, on ubija žene i decu, ali sa druge strane, te iste žene i deca u rukama nose oružje upereno prema dobrim momcima. Stoga, Kajl sebe ne gleda kao na ubicu već na spasioca, „psa čuvara“, kako ga je tata lepo naučio. Bredli Kuper, uz savršenu fizičku transformaciju, igra Kajla kao čoveka koga podsvest lomi ali svesni delovi mozga drže mašinu, svesnu da je sve što radi vredna žrtva, u funkciji. Dakle, mrtve žene i deca, brat marinac koji mu, ulazeći u transportni avion koji će ga iz Iraka vratiti kući, potpuno očišćen od svih iluzija kaže „jebeš ovo, čoveče“, trudna žena koja i sama njegove izjave kako u Iraku brani Ameriku smatra glupošću, ništa ga ne može odvojiti od njegovog čuvarskog puta. „Snajperista“ je, na neki način, priča o mentalnoj uslovljenosti koja se donosi iz porodice i sistemu koji takve mozgove kasnije lako preusmeri ka trenutnim političkim potrebama.
Sve to zvuči sjajno, no, „Snajperista“ je, na nivou dramaturškog zanata, film prilično sumnjivog kvaliteta. Sve o čemu smo razmišljali do sada su teme i smerovi u kojima nas glavni junak upućuje. Pri tome, naravno, postavljeni dvosmisleno, kako nas je Istvud već, u „Zastavama naših očeva“ ili, da odemo još dalje u prošlost, „Koti slomljenih srca“, navikao. Istina, „Zastave…“ i „Kota…“ su u svojoj dvosmislenosti, za onoga ko želi da shvati, nedvosmisleno anarhični filmovi, dok „Snajperista“ hoda po žici odsustva stava. No, šta gledamo tokom dva sata trajanja filma. „Ko je ovaj i šta hoće?“, kako glasi prvo i najvažnije pitanje koje okasneli filmski gledalac postavlja osobi u susednom bioskopskom sedištu… Gledamo Kajla koji upucava ljudska bića sa oružjem uperenim ka mrskom imperijalističko-jevrejskom agresoru; Kajla koji se proganja sa pravim filmskim protivnikom, iračkim snajperistom, zapravo Sirijcem, osvajačem olimpijske zlatne medalje; Kajla koji u jednom trenutku silazi sa svoje snajperske pozicije i priključuje se prašinarima koji provaljuju u kuće tražeći lica sa poternice; Kajla koji postaje i neka vrsta islednika-detektiva… Da li je to zaista tako i bilo može nam odgovoriti autobiografija po kojoj je napisan scenario, no, bez te potvrde autentičnosti mogu samo da kažem da većina događaja u filmu deluje nategnuto i neuverljivo. Dijalozi su često banalni, no, opet, o čemu bi realni Kajl i ljudi koji ga okružuju mogli da razgovaraju pa da to ne zvuči banalno a da ostane istinito? Kjubrik je taj problem u „Full Metal Jacketu“ rešio tako što je glavni junak intelektualac, neko ko na reveru ima „peace“ bedž a na šlemu iskaz „born to kill“ i objašnjava da na taj način prikazuje „the duality of man… the Jungian thing, sir“. Takvoga u „Snajperisti“ nema. To je, možda, i pravi horor. Život bez ikoga u vašoj okolini ko će vam govoriti o „Jungovskoj stvari“. Mrtva deca sa zemlja-zemlja projektilima, islamski teroristi, bezumnici koji slušaju Doli Parton (da, oni iz „Braće Bluz“) u maskirnim uniformama… sve je to, možda, manji užas od banalnosti koja sve to prati. Da li me je Klint Istvud doveo do tog zaključka ili je on potekao i završio se u mojoj svesti ostaje pitanje koje prati ovaj obično-neobični film.
Desničaru (američkom, sa zastavom na travnjaku ispred kuće, ili srpskom koji ispaljuje izjave kao što su „Račak je izmišljotina“ ili „samo da ima više dece“) scena sa ocem izazvati prijatnu telesnu toplotu i, možda, ko zna, naznake erekcije
„Snajperista“ je, na nivou dramaturškog zanata, film prilično sumnjivog kvaliteta. Sve o čemu smo razmišljali do sada su teme i smerovi u kojima nas glavni junak upućuje. Pri tome, naravno, postavljeni dvosmisleno, kako nas je Istvud već u „Zastavama naših očeva“ ili „Koti slomljenih srca“, navikao a koji su u svojoj dvosmislenosti nedvosmisleno anarhični filmovi, dok „Snajperista“ hoda po žici odsustva stava
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
