Na zidu karta na kojoj su slike većine jadranskih riba, od cipala i arbuna, pica, gofa, fratra do škarpine i brancina.
Pored nje jasno se vidi slika Josipa Broza Tita. Da morski ugođaj kafane bude jači, sa plafona visi nekoliko mreža. Društvu za velikim stolom ambijent očito odgovara i često naručuju novu turu. Gazda Rešo, kojega skoro niko ne zove tim imenom nego po nadimku Bogo, sedi za drugim stolom, sve nadgleda, a kao kakav morski mačor na pomen riba ili vinjaka i vina samo protrlja brkove i bradu, a oči mu zasijaju. Iako je gazda kafane, porudžbinu koja zahteva pripremanje ribe sa zadovoljstvom sam obavlja.
Onda sedne sa strane uz svoju čašu i ne gleda u goste, da im ne smeta. Stižu same pohvale.
Upoznali smo se u kasne sate, kada su već ostali samo najuporniji, oni u koje gazda Bogo ima poverenja. Sve su to listom poznati ljudi i svojevrsna boemska reprezentacija Novog Pazara.
Prilikom upoznavanja jedan od Boginih gostiju, a očito i dobar drug predstavi se po imenu Sabahudin.
– Evo ti imenjaka, rekoh prijatelju Zoranu, koji je bio za stolom.
– Kako imenjak, pa on je Sabahudin, javi se jedan gost…
– Ajde, fino ti je rekao, Sabahudin i Zoran su imenjaci. Da li sabah znači zora? Znači! Pa šta oćeš…
Tu se u Boginoj kafani imenjaci ispozdravljaše, a gazda nas pride počasti pićem i pričom.
– Nisam ti ja pravi Novopazarac, ako bi se pravo gledalo, jer sam rođen u Rožaju, u Crnoj Gori. Te su mi veze ostale i posle niza godina, posebno sa Adom Bojanom. Tamo imam vikendicu, evo to je – dok govori Bogo vadi fotografiju kuće u zelenilu Ade Bojane i nastavlja:
– Volim ribolov, a i družim se sa ribolovcima pa od njih i poručujem ribu za svoj restoran. Tvrdim da kod mene gost jede najbolju ribu u Srbiji pa i u Crnoj Gori, a onda i u čitavoj bivšoj Jugoslaviji.
Dok razgovaramo iz ugla se čuje prepoznatljivi prozukli glas Halida Bešlića, koga smenjuje Šaban Šaulić da bi onda, kao najnormalnije, usledili AC DC sa TNT. Ječi „If you know what I mean“…
Muziku emituje lokalna radio-stanica, a njihov urednik ili tonac među „narodnjake“ ubaci ponešto i za svoju dušu.
– Ajmo još po jednu, čuje se jedan kome se ne žuri, iako je davno prošla ponoć.
Na odlasku Bogo nas poziva da kad god naiđemo svratimo kod njega na ribu, vino i razgovor. Napolju dosta hladno, kao da se na 477 metara nadmorske visine Novog Pazara spustio hladan vazduh sa Golije ili Pešterske visoravni, pa nas požuruje dok idemo kejom uz Rašku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
