Čini se nevešt

Osobina dostojna velikog poštovanja. Naš deseterac i Mali Radojica tu matricu obnavljaju, sakobnom, mužjačkom greškom na kraju. Ima, zatim, istinita legenda o našem ravničarskom junaku u zlom vremenu okupacije i Drugog svetskog rata, koji je – da bi umakao hajkačima na uzoranoj njivi bez ikakvog zaklona – smislio svoj log, svoju javku, svoje bekstvo. Jednostavno, ukopao se u našu masnu crnu zemlju.

Tako je obnovio antejski mit: dodir sa zemljom je lekovit, spasonosan, jedinstven.

Ili, kako bi naši stari u dugim noćima ili na prelu pripovedali: činio se nevešt.

Ta veština neprimećivanja najbliža je formuli sad daleko odomaćenijoj, po kojoj se, s vremena na vreme, svi mi, tu i tamo, pravimo Englezi.

Ipak, kada pažljivije osmotrimo formulu da se, tako često i nepotrebno, a bogme i štetno, činimo slepi i gluvi, preostaje nam čuđenje nad tim spokojnim godinama a i decenijama kada smo reducirani, podkradani, pljačkani da bi nam se, kao nafora, ponešto o praznicima vraćalo u jednocifrenim procentima harača.

Samo bi natruli, devastirani i u visokom korovu ostavljeni pragovi naših železničkih pruga, ispoklanjanih ili prepuštenih koroziji i sveopštem nemaru, mogli da pripomognu da se dokaže to uzastopno poništavanje svega onoga što hoda i što je nalik na trsku koja misli. Kao da je presuda odavno poznata: Vojvodina je (pre) ostala da važi kao postojbina bajkovitih navodno vikenda, čardi, tamburaša.

Sve je pogodovalo tom kodu. Vojvodina nije daleko od metropole, na njene posvećene plohe stiže se bez viza. Jedno od inostranstava u kojima se govori i srpski.

Mi se i dalje činimo nevešti. Kao da nisu u pitanju i naša svetilišta, naši rituali, naši sokaci. Zadužbinski zanos ovde je bio slep za stvaraoce i mislioce i tako raznolikim istorijskim gradovima, od Vršca i Sombora do Sremske Mitrovice i Subotice. Navika osluškivanja dešavanja drugde pokazivala se kao jedan od najžešćih neprijatelja stvaralačkom podvigu, melanholičnom našem velikom brendu, hrabrosti preterivanja kao takvoj.

Vojvodina, šesnaest posto nevesela.

Naočiti autori dvadesetog veka Vojvodine stare, od Žarka Vasiljevića i Miloša Crnjanskog do Bogdana Čiplića i Vojislava Despotova, motivu smrt posvetili su svoje najplemenitije stihove. Umiru u njima Naturalovi i Biberičke, haraju novobečejski pogromi posle Prvog svetskog rata, starice snevaju svoj poslednji san u tišini sokaka, a iza svega, kao poslednja tajna, tavori lek od smrti, koji je na strani života.

Sve mi se čini da je sklupčan u jednom jedinom trenu. Sad ili nekad, to svakako nije dilema, ali je opomena na neprikosnoveno trajanje.

(Odlomak iz knjige „S obe strane reke“, Izdavač: Prometej Novi Sad)