Između borbe i potrage

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Nakon što je prvi deo „potrage za izgubljenim vremenom“ na norveški način preveden na srpski, razumela sam koliko je trebalo hrabrosti (građanske prvenstveno, ne literarne) da neko u svojoj knjizi, za koju ne spori da je autobiografska, napiše: „Oči mi zasuze kada pogledam lepu sliku ali ne i kada pogledam svoju decu. To ne znači da ih ne volim, jer volim ih, svim srcem, to samo znači da smisao koji mi pružaju ne može da ispuni život.“ Iako sam „Moju borbu“ nabavila čim se pojavila u našim knjižarama, pročitala sam je tek kada sam ponovo otputovala u Norvešku, kao i engleski prevod drugog toma, koristeći privilegiju čitalačkog doživljaja u autentičnom kontekstu. Naime, moj norveški studio smešten je u Kulturnom centru Hordalanda, nasuprot prostorija Akademije kreativnog pisanja koju je devetnaestogodišnji Knausgor pohađao; u Bergenu je pisac studirao istoriju umetnosti i književnost; u univerzitetskoj biblioteci Akademije za umetnost i dizajn, u kojoj sam najradije pisala, Knausgor je po svemu sudeći takođe boravio; Bergen se kao mesto radnje pominje u njegovim knjigama. A samo desetak godina ranije, nisam mogla pretpostaviti da ću istom onom prugom kojom je Isidora Sekulić putovala stići od Osla do Bergena, u kojem i dan-danas postoje „tople i male drvene kuće koje izgledaju sasvim kao one male i lepo nameštene kućice za lutke u koju nijedna lutka ne može da uđe“; da će mi upravo po preporuci Akademije kreativnog pisanja, Kulturni centar ustupiti atelje s pogledom na fjord. Da ću u biblioteci u Oslu, na čijim će se policama kasnije zateći i moja knjiga, pronaći Isidorina „Pisma“ prevedena na norveški jezik i da ću prolaziti ulicama kojima je Crnjanski koračao, možda baš onim koje su ga nagnale da zapiše: „Mene je prvo iznenadila velika, geološka, lepota tih zemalja na Severu, a tek posle ta literatura o materi, ocu, braku“. Nisam znala da ću upravo u Hamsunovoj rodnoj zemlji, čitajući „Moju borbu“, uzalud pokušati da razumem kako se desilo da omiljeni Knausgorov pisac svoju Nobelovu nagradu posveti Gebelsu a nakon Hitlerovog samoubistva objavi nekrolog. U radio intervjuu, s svojom bivšom suprugom, koja se kao lik pojavljuje u „Mojoj borbi“, Knausgor priznaje da je njegovo stvaralaštvo svojevrsna „faustovska opklada“ – žrtvovanje privatnosti svakodnevice u ime literature. Uprkos pejorativnim komentarima da je njegov, uslovno govoreći „roman-reke“, bestseler pisan simplifikovanim stilom i jezikom, možemo se složiti s protagonistom „Moje borbe“ da „pisci s jakim stilom, često pišu slabe knjige“, a Knausgorova je, uprkos tome što se ne može porediti s uticajem jednog Hamsuna, iskrena ispovedna knjiga o „banalnostima i poniženjima“ u našim svakodnevnim životima, koje redovno prećutkujemo sebi samima.