Postoje određena čudna verovanja koja prihvatite ako dugo živite u Engleskoj. Jedno od njih je da su ranije leta trajala duže i da su bila sunčanija. Drugo – da bi nacionalna fudbalska reprezentacija trebalo lako da izađe na kraj sa Norveškom. Treće je uverenje da je Engleska velika država. Ovo poslednje verovatno je i najneobičnije.
Ako u pabu spomenete da nameravate da idete kolima od, recimo, Sarija do Kornvola, što je razdaljina koju bi mnogi Amerikanci rado prešli samo da bi kupili tortilju, vaši sagovornici će sumnjičavo naduti obraze, razmeniti znalačke poglede, izduvati vazduh kao da žele da kažu „E, to je krupan zalogaj“ i upustiti se u dugu živu raspravu da li je bolje ići auto-putem A30 do Stokbridža pa skrenuti na A303 do Ilčestera ili se opredeliti za A361 do Glastonberija preko Čepton Maleta. Za samo nekoliko minuta, razgovor će obilovati tolikim mnoštvom pojedinosti da vam, kao strancu, preostaje samo da odmahujete glavom u čudu. Recite dvojici ili više muškaraca u pabu imena bilo koja dva mesta u Engleskoj i oni će satima srećno pričati o tome. Kuda god da nameravate da idete, svi će se složiti da je to izvodljivo sve dok pažljivo izbegavate Oukhempton, kružni tok Henger lejn, središnji Oksford i most preko reke Severn prema zapadu u periodu od tri po podne petkom do ponedeljka u deset ujutru. Naravno, osim za vreme bankarskog odmora kad ne bi trebalo nikud ići. „Ne idem čak ni do prodavnice na uglu za vreme bankarskog odmora“, ponosno će procvrkutati neko iz prikrajka, kao da je godinama lukavo uspevao da izbegne ozloglašeno usko grlo na Skoč korneru time što je ostajao kod kuće u Stejnsu. Ukrcao sam se na trajekt, obilno se znojeći i pomalo uznemiren. Priznajem da nisam neki moreplovac. Pripadne mi muka čak i na pedalinu. A nimalo me nije ohrabrivala činjenica da sam se nalazio na jednom od onih Ro-Ro trajekata (skraćeno za truckanje tamo-amo) i da sam svoj život poverio kompaniji koja nije imala besprekornu istoriju zatvaranja vrata na pramcu, što predstavlja nautički ekvivalent za skidanje cipela pre ulaska u kadu. Brod je bio pun ljudi, sve samih Engleza. Lutao sam okolo petnaestak minuta pitajući se kako li su oni stigli a da se nisu isprljali; ušao u djuti-fri šop u kojem je vladao haos zbog gomile ljudi u šuškavim trenerkama i odmah izašao; prošetao restoranom noseći poslužavnik i gledajući hranu pa vratio poslužavnik na mesto (postojao je red za vraćanje poslužavnika!); pokušao da nađem slobodnu stolicu usred horde podivljale dece i konačno našao izlaz na vetrovitu palubu na kojoj je dvesta sedamdeset i četvoro ljudi, pomodrelih usana i kose koja im se vijorila oko glave, pokušavalo sebe da ubedi da im nije hladno zato što sija sunce. Vetar im je šibao jakne zvukom nalik na pucnjavu, nosio malu decu po palubi i, na neizgovoreno zadovoljstvo svih nas, srušio plastičnu šolju čaja u krilo jedne debele žene.
Odlomak iz knjige Beleške s malog ostrva, prevod Eli Gilić, Izdavač: Laguna
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
