Jedna ulica u Vršcu lepoj varoši je Stefana Nemanje, zvana po velikom srpskom županu. U severnom delu grada razdvaja Srpski i Nemački kraj, vekovima, do pre sedam decenija, kada su nazvani paorskim (nađoškim) i dođoškim u kojima su starosedeoci i doseljenici izmešani. Iz tog velikog sokaka najjasnije se vidi Kula nad Vršcem nalik osmatračnici koja vidi sve, pa i ono što žitelji staroga naselja žele da prikriju, uklone, izbrišu kao da nije postojalo, ili kao da je to neko izmislio, ispričao ili napisao urbanu legendu. I sama ulica puna je zagonetnih priča. Dovoljno je da se u njoj prolaznici pogledaju ili blago osmehnu i shvate šta je u njenoj zavojitoj krivi glavna stvar.
Kada sam prvi put četrdeset i osme iskoračio iz kuće broj šezdeset, bolje kazano na rukama majke iznet iz dvorišta na ulici, prvi put sam i ugledao, po rečima drugih jer se toga ne sećam, veličanstvenu i moćnu Kulu (Ruine). Svojim jednim zasenčenim svevidećim okom stolećima nadzire grad i vreme što kroz njega kao kroz peščani sat protiče. Ili ističe. Curi i jede ljude. Opaža svaki detalj, i slepi i divlji, gradski, u centru i na periferiji. Kula je najbliža Ulici Stefana Nemanje. Zato je volim.
U njoj je rođena i Gertrud Lazar, udata Rigamer, danas u nemačkom gradiću na Dunavu. U svoj prvi zavičaj šalje elektronska pisma. Gertrudina rodna ulica se zvala i Kutricerštrase (Gudurička) jer je vodila prema selu Gudurici (Kudritz). Pesma Vaska Pope „Zemaljsko sazvežđe“ počinje stihovima „Pred osvetljenom prodavnicom/U Guduričkoj ulici u Vršcu“. U pesmi tri stara radnika ispijaju pivo, između pločnika i kolovoza bacaju limene zapušače kojima su stvorili sazvežđe…, i ona se završava sa dva versa „Tražim i flašu piva/Da nađem mesto i svojoj zvezdi“.
Mesto svojoj zvezdi, tamo, i danas traži Anton Hok. Rođen u vršačkoj Zonengase 1931, živi u Beču i povremeno sanja Vršac i ulice u kojima je rastao – Guduričku i Turnbergovu, sada Sremsku. Zvezdu traži u Stefana Nemanje ulici, kako se zvala do 1941. i posle 1944. Pre neki dan u Beču, u kafeu Vest End kod Vestbanhofa, na sto stavljam razglednicu Vršca, u boji, na kojoj je glavna junakinja naša ulica. On prstom pokazuje i kaže 'tu je moj tata imao dućan'. „Tu“ je na ćošku Stefana Nemanje i Sunčanog sokaka, danas Ulice Đure Jakšića. 'Veliki je bio dućan', kaže, a pitam 'kako ti se zvao otac?', a on kroz smeh odgovara 'Anton, kao i ja'. Ugao je prvi kada se od jezgra varoši ide ka Gudurici.
Posle nekoliko kuća nalazi se Rašin rasadnik „Lazarkinja“ u koji se ulazi iz dve ulice. S. N. i Đ. J. Veliki Raša razgovara sa sadnicama, tepa im i nagovara ih da se pretvore u drvo. Sadnice samo što ne prohodaju, čini se, na zvuk čovekovog glasa, i kroz kapiju izađu na zavojitu ulicu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
