Kirkenes: Tamo gde Norveška prestaje

Zgrčeni od hladnoće, nismo se odazvali nikakvim izazovima, već smo odlučilida požurimo – u toplinu hotela. Dočekala nas je strogo poslovna recepcionerka i odmah nas uputila na šetnju po gradu, jer će sobe biti slobodne za par sati. Naravno da smo i sami želeli da razgledamo mesto, ali je vetar toliko duvao, da smo ubrzo zanemarili uputstvo za šetnju i otišli na kafu u drugi hotel, smešten na samoj obali Bekfjorda. Usput smo na ulicama, radnjama i hotelima videli više naziva na ruskom jeziku. Konobarica nas je pitala odakle smo, a na pomen Beograda, znalački je klimnula glavom: znam, Bulgaria.

„Da li je vetrovito ili kišovito napolju? Dobro. Ova soba je snabdevena i strujom i vetrom. Nije dobro da se samo govori o okolini. Zato mi radimo na tome da budemo sigurni da ćemo biti u stanju da uživamo u ovoj planeti nešto duže. Mi služimo našu sopstvenu vodu da bi sprečili transport miliona flaša bez valjanog razloga, a struju crpimo samo iz vetra i vode.“

Jezgrovit, kratak ekološko-ekonomski kurs uokviren je na zidu skromne ali čiste hotelske sobe, na neočekivanom mestu, u poslednjoj norveškoj stanici pre Rusije, u mestu u kome živi samo oko 3.500 stanovnika. A voda je bila izvrsna i besplatna. Soba topla, čak pretopla.

U gradu, grupisanom na okolnom brdu i prema fjordu sa suprotne strane, dominiraju spomen-obeležja prošlosti iz II svetskog rata. Kada je okupirala Norvešku, Nemačka je stigla i do Kirkenesa, koji joj je bio zgodna baza i za pomorsko ratovanje i za vazdušne napade, ali i za snabdevanje svog istočnog fronta u Murmansku. Prema nekim navodima, Kirkenes je posle Malte drugi na listi evropskih gradova po broju vazdušnih alarma i napada: više od 1.000 uzbuna i 320 vazdušnih udara. Grad je oslobodila Crvena armija 1944, ali su Nemci pre povlačenja uništili najveći deo infrastrukture. Samo 13 kuća je preživelo rat.

Na jednoj uzvišici uzdiže se veliki spomenik ruskim oslobodiocima, i na gradskom trgu spomenik majkama, posvećen naporima žena tokom II svetskog rata. U blizini je i skulptura Tornarda Stoltenberga, nekadašnjeg istaknutog norveškog političara (oca Jensa Stoltenberga, generalnog sekretara NATO i bivšeg norveškog premijera), koji je zaslužan za Barencovu regionalnu saradnju, čiji je sekretarijat baziran u Kirkenesu. U centru grada je i veliki podzemni bunker građen tokom II svetskog rata za sklonište stanovnicima grada.

Kirkenes je početna tačka biciklističke rute „Trag gvozdene zavese“, takođe poznate kao EvroVelo, koja ide celom dužinom granice duž koje su se tokom Hladnog rata delili komunistički Istok i kapitalistički Zapad. Nedavno, u Kirkenes su dolazili i neki drugi biciklisti, domišljate sirijske izbeglice koje su i tokom zime prelazile iz Rusije u Norvešku. Biciklom, da bi malo nadmudrili zakon, pošto je u Kirkenesu zabranjen pešački granični promet.

U muzeju u kome je prikazana istorija rata i mira duž norveško-ruske granice, istorija rudarske industrije te oblasti, život u graničnom predelu, zadržala sam se malo duže, pa sam, da ne bih zakasnila na dalje putovanje, stopirala. Odmah mi se zaustavio čovek i vrlo ljubazno me odvezao do hotela, a na moje glupo pitanje „kako je živeti u Kirkenesu“ (prethodno sam saznala da je tu rođen) jednostavno odgovorio: „Kao i svuda, ima mana, ali i prednosti. Sve skupa, lepo je kod kuće.“

Nekoliko dana pre nego što smo stigli u Kirkenes, zatvoren je snežni hotel (istopio se, zajedno sa svojih 20 soba) koji ne nudi samo „najsvežiji san“ u zaleđenim sobama, već i haski-taksi (prevoz psima od aerodroma do hotela), snoumobil safari preko zaleđenog fjorda, noćnu haski turu po okolnoj divljini, safari na Arktičku kraljevsku krabu (račiće) kroz rupu na zaleđenom jezeru…

Imalo bi još svašta da se vidi i čuje na tom kraju Norveške, kome su aktivnosti sa naftom (i na norveškoj i na ruskoj strani) donele podstrek za brži razvoj, ali bilo je vreme da krenemo nizbrdo, višednevnom plovidbom fjordovima do Bergena. Čekala nas je prva stanica, Varde, mesto na Arktiku, najistočniji deo Norveške, koga sa kopnom povezuje najstariji tunel u zemlji. Varde je poslednja stanica putnika za Severni pol.

Ali priča o putovanju fjordovima zahteva i zaslužuje sopstveni prostor.