Kom: U mestu hodočašća

Kom nije grad sa poslovnim i otmenim četvrtima, već najveći verski centar i mesto hodočašća. Na univerzitet u Komu nema upisa, nema semestra, ispita, indeksa, ocena. Studije traju od nekoliko do 20 godina, student ga pohađa onoliko koliko smatra da mu je potrebno. U čuvenim medresama Koma uče najugledniji ajatolasi.

„Nemuslimanima je zabranjen ulaz u mauzolej!“ ponavlja nam vodič, dok po vrelini pustinjskog dana stojimo na uzanom prostoru sa raspuklom zemljom. Suprotno od prašnjave obale uzdiže se mauzolej posvećen Fatimi El Masumeh Čistoj, sestra imama Reze (ubijen 817.), koja je krenula kroz pustinju da obiđe zarobljenog brata. Iscrpljena putovanjem, predosetila je kraj i sa naporom uspela da dođe do Koma. Sahranjena je na mestu gde je umrla, dok je grad postao mesto hodočašća. Šiitska dinastija Safavida pozlatila je i proširila ceo kompleks. Strancima i turistima zabranjen je ulazak u grad. Iz suprotnog smera prema nama idu žene. Kao crne mumije, u haljini koja pokriva sve izuzev rupičastog proreza za oči, poistovećene sa senkom, te, žene iz Koma promiču i gube se u tamnim prolazima. Prvi televizor u Komu pojavio se 1977. godine. Izazivao je žestoke reakcije i proglašen kao – nečist. Dve godine kasnije pojavljuje se i prvi bioskop, potom automobili. Mada se progres lagano uvlači u grad svetovne atmosfere – Kom nikako ne posustaje u svom verskom fanatizmu…

Prašnjav i suv put vodi u dolinu; na njenom beskraju naziru se senke drveća. Sunce prži kroz staklo, vazduh u autobusu je davno prešao 30 stepeni. Zaustavljamo se pre Teherana, ispred spomenika ajatolahu Homeiniju… Ima četiri zlatno-tirkizna minareta i veliku kupolu: „Gradnja je počela posle njegove smrti i još traje“, saopštava nam mladić… Vraćamo se u prestonicu; prati nas sveži vetar i miris tek pokošene trave. Žeženo sunce stopilo se sa zlatnim vlatima. Autobus grabi uzbrdo, ubrzo ugledah, snegom prekrivene vrhove Zagoroz planine, ispod nje se protegao Teheran… Začudo, ovog puta mi se učini lepši…