I ja sam na suvozačkom sedištu imao čašu punu crvene zemlje iz svetilišta. Moj domaćin u Santa Feu zamolio me je da mu je donesem kad sam tog jutra, na Veliki petak, krenuo na svoj izlet do Rio Grande i Čimaja. Po podnevnoj vrućini sam više od dva sata napredovao zajedno sa hodočasnicima dok nisam mogao da se sagnem po tu zemlju.
A u povratku sam zalutao kad sam pokušao da zaobiđem beskrajnu bujicu hodočasnika koja se i dalje kretala ka svetinji. Video sam ljude koji su se ka svom cilju kretali na kolenima, drugi su, glasno se moleći, stalno zastajkivali i bacali se na zemlju kako bi raširenim rukama obrazovali krst. A ispred i iza hodočasnika koji su pešačili gmizale su kolone automobila okićene ikonama Bogorodice i Hrista.
Pokazao sam deputy-ju svoju čašu punu zemlje.
Healing dirt! (Lekovita zemlja!) I on još ima jednu činiju. Jedanaest puta je već hodočastio onamo. Od Albukerkija do Čimaja.
Peške?
Devedeset milja peške? Bilo je ljudi koji su na Uskršnju nedelju i to preduzimali. Ali on je to rastojanje prešao sa dvojicom prijatelja iz kluba Harli-Dejvidson motorista. Ali ove godine je umesto toga opet morao da traga za šačicom ludaka, članova neke sekte, koji sebe nazivaju Penitentes, pokajnici, i svakog Velikog petka raspinju po jednog dobrovoljca iz svoje grupe da prikuju ga za krst! Čitava flota patrolnih kola svake godine pokušava da ih spreči u tome, ali oni stalno uspevaju – u nekom kanjonu, na nekom brežuljku u pustinji, ako ustreba u nekoj štali.
Nije razapeti baš morao da umre, ali to se ipak dešavalo, posle više sati na krstu, dešavalo se. Kad bi uspeli da uhvate neku procesiju „Pokajnika“ i da time nekog dobrovoljnog Hrista sačuvaju od krsta, uvek bi kao dodatak dobili i nekoliko ilegalnih imigranata. Pod svakim krstom stajalo je nekoliko ilegalaca. Njihovi životi im očigledno još nisu bili dovoljni kao put krsta.
Kad mi je pružio dokumenta kroz prozor, smeškao se: želi mi prijatan dan. A i u pustinji treba da vodim računa o svojoj brzini i da mislim na to kako se na Veliki petak može umreti i u kadilaku, a ne samo na krstu.
Usred zujanja elektromotora koji je zatvarao prozor radi nastavka vožnje i zaštite od vrućine, odjednom sam čuo kako kaže još nešto, poluglasno, kao da se više ne obraća meni, već sebi samom, i stoga na jeziku svog starog zavičaja, koji mora da je bio negde sa one strane meksičke granice: Vaya con Dios. Idi s Bogom.
Odlomak iz knjige „Atlas uplašenog čoveka“, izdavač: Geopoetika
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
