Maske, parkovi, ljudi

Za obično oko, na platnu je motiv iz čelarevskog parka, raspevanost tonova načete jeseni u listopadnim krošnjama. U godinama koje dolaze, neko će dati naslov slici i staviti godinu u kojoj je nastala, hiljadu devetsto šesnaestu, ali slikar Paja Jovanović nikada neće nasloviti sliku. Jer takva slika ne valja. Dobra je ona slika s koje posmatrač, bez naslova, čita šta ona priča. Sakrivena iza ovalnih listova okrugle krošnje, viri bogato ukrašena maska. Smeška mu se onim istim dekadentnim osmehom, a ovo lepo dudovo drvo, bez sumnje, nosi duh čoveka koji ga je posadio, ekstravagantnog pesnika i njegovog prijatelja Laze Kostića. Njen kalup, milimetarski precizan i istovetan sa stvarnim likom, rodio se ispod zemlje u trenutku kada su u nju položeni koreni mlade sadnice. Kao i stablo, masku je ukrasilo vreme prateći nestalni, lucidni duh njenog tvorca. Ostvarujući sa njim posebnu vezu. Pomislio je da je nakratko rešio rebus. Ponovo je zanesen. Vratio mu se stari žar. Rukom veštog crtača sačinio je kompoziciju. Nacrtao je maske u krošnjama duda, liriodendrona, sofore, jasike, nordijskog svilenkastog bora, a onda ih je bojama maskirao. Maska na masku. Na početku sedme decenije života, gotovo je bez poleta. Iscrpljenost i zamor bio je spreman da pomene, pa i da prizna bliskim prijateljima. Tu ništa nije bilo za čuđenje, decenijama je radio vredno, neumorno. Ali nedostatak poleta – to se ne bi nikad usudio. Time bi priznao da su u njemu presušile boje i da je nepovratno izgubio moć. U takvom raspoloženju zatekao se u letnjikovcu Gedeona i Lazara Dunđerskog. Slikao je portrete ljudi iz poštovane, ugledne porodice i pokušavao da povrati snagu. Na kraju leta, najlepše je bilo sedeti sa zadnje strane dvorca, na ivici parka, i odmarati se od ljudi i njihovih lica. Pred njegovim stalkom pozirali su mnogi – ugledni, bogati i slavni. Poštovana i kontroverzna, krunisana i obična, lepa i manje lepa lica. Belosvetska i ona iz najvećih zabiti Albanije, Crne Gore, južne i istočne Srbije, Bosne i Hercegovine. Tražeći inspiraciju, putovao je u Grčku, Španiju, Maroko, Egipat, Italiju. Sad želi, to mu je jasnije nego ikada ranije, da se od umornog putnika pretvori u mirnog građanina. Neverovatna idila u Čelarevu, udobna gostinska soba, svežina vazduha koju je donosio raskošni listopadni park i povremeni odlasci u šetnju pored obale Dunava obnavljali su pocepane niti njegovog umornog duha. Nije želeo da odustane od lepote. Ovde, okružen prijateljima umetnicima, koji su dolazili i odlazili pod pokroviteljstvom i ljubaznim i izdašnim gostinstvom Dunđerskih, mogao je da oseti taj san. Znao je kako je park nastao. Većina biljaka doneta je na poklon kao ulaznica za prijeme koje su Dunđerski priređivali na prelazima godišnjih doba. S vremenom je postao jedan od najlepših listopadnih parkova u ravnici. Mnoge sadnice posađene su rukom donosioca i to ga je dodatno uzbuđivalo. Moglo bi se reći da svaka od ovih razgranatih lepotica pripada nekome, i da je rasla i razvijala se u posebnim mističnim uslovima.

Odlomak iz knjige Venecija u ravnici, izdavač: Čarobna knjiga