Među legendama automobilizma

Indijac, mlad je ali već iskusan lekar, veoma inteligentan i neviđen šmeker. “Ma nije ti ništa, to je normalno za tvoje godine, ne može sve da bude savršeno”, zaključuje nonšalantno i potom vešto prelazi na novu temu razgovora. Obaveštavam ga da sam sada vlasnik polovnog FRS-a (u Evropi je to Toyota GT86) i da ovog leta idem na prvi “track day” u životu i on mi oduševljeno baca kosku konstatujući da je siguran da je to rezultat krize srednjih godina koja još nikoga nije zaobišla, pa eto ni njega. Izveštava me da je on već jurcao svojim kolima pistom u Šenonvilu i na kraju zaključuje razgovor garantujući da ću ludo da se provedem.

Toga jutra krećem u zoru put Šenonvila na sveže montiranim gumama koje se “prosto lepe za stazu”, ako je verovati komentarima kupaca na prodajnoj internet stranici. Igor, vlasnik mehaničarske radionice u Otavi, a toga dana i kolega na trkaćoj stazi, zamenio je kočionu tečnost sa specijalnom plavom varijantom koja ne ključa na visokim temperaturama koje nastaju usled ekstremne upotrebe na vrelom letnjem danu. Na autoputu mi zvoni telefon i čujem Igorov glas: “Alo, upravo si me zaobišao, ja sam u crvenom kamionu, vučem prikolicu. Junače, gde si nagario, ovde ima policije. Smanji doživljaj, imaćeš priliku da juriš kada stignemo.”

Šenonvil Motorsports Park izgleda kao ružno pače trkaćih staza u Kanadi. Zgrada je oronula, tribine zarđale, kancelarija omalena, a zaposleni bi trebalo da su svi već odavno u penziji. Međutim, ljubaznost i pozitivna energija kojom zrače instruktori koji nas dočekuju u učionici uveliko nadoknađuje pomalo sumoran prvi utisak. Odmah veselo započinju ćaskanje kao da se već godinama poznajemo što i nije neki problem jer su svi koji se nalaze u prostoriji zaljubljenici u automobile.

Sama staza je kao stvorena za početnike jer je teren potpuno ravan. U slučaju izletanja sa staze na bilo kojoj krivini završi se na ledini i nema u šta da se udari. Staza je dugačka 4.7 km, i ima šest konfiguracija. Toga dana vozili smo Long Track, najdužu moguću varijantu.

Stariji gospodin u elegantnom odelu obraća mi se kokni akcentom i pita da li sam ja vlasnik FRS-a.

“Ah, vidite, ja sam prvo kupio Mijatu, jer sam želeo automobil sa izvanrednim balansom i performansama. Mislio sam da je to pomalo ženski auto, ali su mi posle rekli da je taj auto popularan među homoseksualcima. Sada sam kupio i Scion FRS, i ako ih uporedim, pobednik je nedvosmisleno FRS.”

Nakon teorijskog dela obuke dodeljuju nam instruktore. Meni pripada Bil Brak, vlasnik auto škole i legenda automobilizma. Prvi automobilski as koji je ušao u kanadsku kuću slavnih, vlasnik gomile naslova prvaka i nekoliko rekorda, koji je vrhunac karijere dostigao početkom sedamdesetih godina kada je odvezao nekoliko gran pri trka kao vozač Formule 1 za tim Lotusa. Odmah mi poklanja svoje fotografije i ponosno mi govori da još uvek ima Lotusov bolid u garaži sa kojim je osvojio tri uzastopna Kanadska prvenstva u Formuli Atlantik. Kaže mi da mu je najveći rival bio Žil Vilnev (otac Žaka Vilneva), za kojeg kaže da je bio brži od njega čak i kada bi izleteo sa staze i vozio po travi. Uvek bi se na stazu vratio ispred njega. Nažalost, ta neustrašivost i neverovatna brzina koštala je Žila života 1982. godine tokom gran prija Formule 1 u Belgiji.

Ohrabren komplimentima koje sam dobio za kola od kokni gospodina u tvid odelu, ponosno pokazujem četverotočkaša, ali Bil nezainteresirano odmahuje rukom mrmljajući: “Auto je auto, to nije bitno.”

Gledam kako osamdesetogodišnji deka sitne građe seda za volan mog ljubimca i petlja oko sedišta. “Zašto ne mogu da podignem?”, pita me zbunjeno. Ne znam kako da odgovorim bivšem vozaču Formule 1 da u mojim kolima ne može da se digne sedište jer je dizajniran za trkaću stazu, a ne za udobnost vožnje po gradu i auto putu. Bojim se da ga ne uvredim i samo zbunjeno sležem ramenima.