Dakle, OVO JE ETNA! Tajanstvena, zloslutna, i iznad svega uzvišena (da je u Aziji, bila bi sveta). Osećanje majušnosti, strepnje i divljenja izmešano je sa drhtavicom od surovog severca što raskopčava jaknu, naduvava kapuljaču i sprečava korak, a korak je astronautski, armstrongski, lebdeći, baš kao da sam na Mesečevom tlu.
Ispred mene je kolona saputnika (kao mravlja), jedan iza drugog uputili su se uskom špicastom ivicom između dva grotla sa ambisom između. Sa svih strana izlazi dim. Sa peskom i pepelom peče oči, uvlači se u kosu, nos, otvorena usta (samo tako mogu da dišem) puna su sumporne pare. Stiskam zube i grickam – GRICKAM ETNU! (grickaću je sve vreme kasnije, danima…)
I sunce je druge boje – bakarno od gasova i pobesnelih rupa, baca senku po kosi provalije, a po špicastom rubu kratera sa suprotne strane odslikava majušne izdužene senke naših tela. Ne razaznajem Petra, niti koga drugog, svi smo isti – sitni, bezlični i beznačajni prema silesiji planinskoj koja može svakog časa da zatutnji, da grune, da se raspali, raspoluti i kuljne…KRAJ!
Ispred mene je opet debela nit belog kanapa koji kaže: „Ni makac dalje!“
Obasjana tim čudno obojenim i neobičnim suncem, polutka grotla se otkri do dna. Nacifrana žutom, crvenom i belom bojom prikaza se jezivo – lepa!
„Ne iza konopca! Samo jedan kamenčić da se odroni pa…!“ I mada znam šta Petar govori, pomodrelom rukom provlačim debelu nit koju silina vetra uvrće, cepa… Prelazim na nedozvoljenu stranu. Iz kosih ivica valjaju se tek rođeni oblaci u kojima nestajem. I čekam…
„Dođite da pogledate!“, dovikuje saputnica sa vrhom cipele u zemlji. Kad je izvadi – iz majušne rupe izađe dim; uzimam kamenčić, topao i hrapav – kad ga dohvati sunce, zacakli kao Sirijus. Zaostajem. „Mravlja kolona“ grabi dalje, i već je na ivici drugog, svežijeg grotla. Vetar se pojačava, dreši vrpcu oko mog vrata, naduvava kapuljaču, zanosi me… Savijam se i korakom „od sto milja“ krećem dole, ka toplom masivu rumenom od gvožđa, ili neohlađene magme: „STOP! STOOP!“, urla glas. U daljini, kao dve tačke u mračnoj senci, belasaju se džipovi. Treba večnost da stignem do njih…
Na niskoj drvenoj tabli piše: „Tore de filozofo“.
Pre poslednje erupcije tu je bila kućica-odmorište. Sad je samo oznaka i legenda – koja kaže da se jednog dana poznati filozof iz Agriđenta popeo na planinu Etna. Sa namerom da nauči više o vulkanu i njegovoj čudesnoj moći, čovek je ušao u jedan od ugašenih kratera. Kažu da je sledeća erupcija izbacila samo njegove – sandale! Vraćamo se. Sunce zađe za vrh i sve poprimi još suroviji izgled. Strepnja se pojačava, hladno je. Sedamo u džipove, tišina, mislim da vozilo ide sporo. Iza brda je lopta boje rđe. „Zalazak sunca, da li neko želi da ga…“ Odgovori muk i pojačano brektanje motora.
U restoranu nas dočekuje toplina, miris kafe, i prijatan žamor.
Žurno skidamo cokule i jakne. A, moj kamenčić, gde je?! Nema ga u džepu! Umesto njega napipah dve – rupe! Nestao! Od toplote il od zračenja, pitam sinjor Džona. Nehajno odmahnu rukom i reče: „Njente nuovo… „
Umesto kamenih suvenira u džepu ponesoh celu Etnu u srcu.
Zauvek…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
