Kako, htela sam da mi pojasni, kako je njegova Koreja, za samo dve i po decenije, od siromašne poljoprivredne države postala jedna od najbogatijih zemalja? Da li je obrazovanje bilo presudno? Istraživanje? Usavršavanje i razvoj? Tržišna ekonomija? „Zemlja jutarnje tišine” je fantastična. Da li je obrazovanje = uspeh? Da ga priupitam, zar je moguće da studenti dolaze u četiri ujutru i čekaju u redu ispred čitaonice za svoje mesto za učenje. A jedino, valjda da bih ga zbunila, kažem da sam čitala u novinama: kada su dobijali strane kredite, tri puta su merili a jedanput sekli. Svaki von bio im je velik kao planina.
Verovatno me je dobro razumeo: svi radimo, skoro sikće, mi smo rodoljubi. Primiče fotelju, tiho govori, sav se prislonio uz moje lice, skoro šapuće: U Južnoj Koreji raste pokret protiv američkog otvorenog vojnog uplitanja, i to je upozorenje Vašingtonu da njegovih trideset i sedam hiljada vojnika u ovoj zemlji nisu nikako garancija mira.
Malo sam se odmakla, zna on dobro moj jezik, i dok mi se kao Balkanski špijun upire u lice, a sav razjaren, rasplamteo se kao da jedino on i ja sedimo za pregovaračkim stolom, izvlačim još jedno pitanje kako bih ga navela da plamti ko buktinja. Da počnem, možemo od Kim Il Sunga i Kim Jong Sama, koji su trebalo da se sastanu 25. jula 1994. u Pjongjangu, Ravnoj zemlji, na onom obećavajućem prvom susretu, četrdeset godina otkako je završen rat. I ništa nije bilo. Razvedrio se moj gost Kim Sun. Kaže: Kim Il Sung je umro u 82. godini. Sahranili su ga tek posle deset dana. Kim Il Sung, Sunce čovečanstva i Veliki vođa, bio je komunista s najdužim predsedničkim stažom na svetu,četrdeset i šest godina.
Njegovo telo je posle smrti balsamovano. Zato nisu mogli brzo da ga sahrane, čak su i laste plakale, ljudi su od tuge umirali, a mi smo se nadali da je njegov sin pametniji,pa oni imaju pet atomskih glava! Valjda ste čitali u novinama priču premijerovog zeta koji je prebegao iz Južne Koreje u Seul. Sada njegov sin Kim Džong Il sedi tamo.
Nastavlja skoro vičući, zatvaram terasu okrenutu prema dvorištu, otvaram drugu, gde je ginko i vrt, gde ga niko, osim mene, neće čuti dok drži govor.
Kim Džong Il na Severu je Voljeni vođa, a on je, ne kažem ja, već vi na Zapadu, „mentalno zaostao” i „nepredvidiv” diktator. Za njega se vezuje niz terorističkih akcija: podmetnuta eksplozija u kojoj je 1983. pobijena polovina južnokorejske vlade, obaranje južnokorejskog putničkog aviona 1987. i čitava serija otmica i ubistava političkih protivnika vezuje se za njegovo ime. Drugi ga portretišu kao čoveka od kojeg se može očekivati otvaranje Severne Koreje prema svetu i njeno postepeno uklapanje u međunarodnu zajednicu. A šta vi mislite?
Snebivam se da mu kažem da, uglavnom, ne razmišljam o Velikom vođi, ali kažu da voli da igra igrice. I da se školovao u Pjongjangu jer nije uspeo da diplomira na vazduhoplovnoj akademiji u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, te je diplomu stekao na univerzitetu koji nosi ime njegovog oca.
To je sve što znam a ni to ne mora da bude tačno, znam ono što piše u novinama. Čitam i vidim iz svoje Zlatne desetke, autobusa koji me odvodi u grad, srećem demonstrante na seulskim ulicama, pa ga pitam zašto protestuju kad žive u izobilju.
Ove poslednje su bile studentske, tražili su spajanje dve Koreje; deset hiljada studenata dobilo je batine i suzavac. Tražili su dijalog sa Severnom Korejom i da 37.000 američkih vojnika napusti našu zemlju. Stotinu studenata bilo je ranjeno. A jedan policajac je, pišu novine, stradao od batina.
I u drugim protestima studenti sa Univerziteta „Jongsen” u Seulu tražili su da se istraži krivica za krvavi vojni prevrat iz 1980. godine. Četiri hiljade studenata krenulo je ka domovima dvojice ondašnjih predsednika koje je čuvala policija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
