Tajne ružičaste kuće

Stari Bejrućani znaju je kao kuću porodice Kazen, koja je ostavila trag u kulturnom životu grada. Za mlađe, i strance koji žive u Bejrutu, ona je orijentir, kao i svetionik po kojem cela četvrt nosi ime Manara. Svi znaju gde je, ali ipak se retko ko popeo stazom od mora i zavirio u dvorište. Oko stranca ugleda katkad ono što meštaninu promakne. Kuća iznad mora, ambijent i priče vezane za nju pobudile su pažnju britanskog umetnika Toma Janga, zaljubljenika u Liban i Bejrut, čija je izložba slika „U ružičastoj kući“ otvorena ovde 19. novembra i trajaće do kraja godine.

Kuća je tokom letnjih meseci bila Jangov atelje. Ovde je, prateći menjanje dnevnog i noćnog svetla, naslikao ulja na platnu sa motivima ove stare bejrutske četvrti, koja je poslednjih decenija doživela bolno iskustvo građanskog rata a po njegovom okončanju ubrzano menjala svoju fizionomiju. Umesto dvospratnica u libanskom maniru koji kombinuje orijentalni i zapadni stil arhitekture, te malih zanatskih radionica i bakalnica čija imena danas služe samo kao putokazi, izgrađeni su neboderi sa pogledom na more, supermarketi i tržni centri. Malo je toga, kao kuća, preživelo iz predratnog vremena, ostali su luna-park i ringišpil kao svetlosna vrteška što noću obasjava talase u modrim valerima a danju baca zrake na šetalište uz obalu mora.

Ringišpil je motiv na mnogim slikama Toma Janga, čiji umetnički poduhvat (pre ružičaste kuće imao je izložbu u jednoj drugoj bejrutskoj vili) tematizuje odnos starog i novog vremena kroz suprotnosti urbane povesti Bejruta. Niz slika usmerenih na isti motiv varira uvek prepoznatljive obrise vrteške – u rasponu od jarkih boja, preko ovlaš naznačenih kontura, do raspršenih tačaka. Naslovi korespondiraju sa ovom likovnom metamorfozom: „Duh grada“, „Zvezda“, „Prasak“. Gledajući na kuću odozdo, sa mora, Jang ju je slikao ugneždenu između visokih zgrada i crno-belog svetionika, a potom, gledajući iznutra kroz nijanse vitraža u sumrak, setne tonove narandžaste i smeđe boje spušta na pristanište i brodove. Na Jangovim platnima balkon ružičaste kuće je kao živica iz pesme „Beskraj“ romantičara Leopardija, granica između unutarnjeg i spoljašnjeg, prošlog i sadašnjeg, mirovanja i pokreta.

Kada je zakucao na velika vrata stare kuće, Jang je zatekao poslednju stanarku – Fajzu Kazen, sestru Samija Kazena, slikara i arhitekte. On je centralni salon kuće sedamdesetih godina opremio za to vreme modernim nameštajem, spojivši avangardni dizajn i raskošnu dekoraciju istoka: teški bogato ukrašeni luster, sirijske lampe i stolice sa rezbarijama uvijenim poput arabeski. Tu je i nekoliko slika iz ruke Samija Kazena, kao i pesma koju je nedavno napisala praunuka prvog vlasnika i graditelja kuće, Muhameda Adatija, te porodično stablo obeju porodica, čije je članove život vodio dalje, u Evropu ili preko okeana. „Odlazak“, tako je Jang naslovio jednu od svojih slika na kojoj kroz atrijum kuće promiču sive, lelujave sene.