To sam samo ja, Ejmi

Ovo je intimna izložba sa kojom odmah osetite prisnost: u dve ušuškane sobe Muzeja smešteni su pod staklom Ejmini lični predmeti: kofer sa omiljenim diskovima, ili porodičnim fotografijama, ploče, jevrejski kuvar, mapa Londona sa označenim mestima važnim za njen život i rad, njene marame, cipele, školska uniforma, kartice sa muzičkih festivala, originalni esej iz škole, njena gitara, magneti za frižider, knjige (Nabokov, Bukovski, Dejvid Gold), posthumni Gremi… Posebno su dragocene njene prepoznatljive haljine sa nastupa na Glastonberiju, iz spota za pesmu My Tears Dry on Their Own, iz emisije kod Dejvida Letermana, a tu su i čuvene baletanke. U Muzeju kažu da beleže oko 1000 posetilaca dnevno. Ejmi Vajnhaus ponosila se svojim jevrejskim poreklom. Istaknut je i rodoslov njene porodice (tu je čak i fotografija prabake, sa šeširom!), gde saznajemo i o istoriji londonskih Jevreja; izbegli u 19. veku pred pogromom iz Belorusije, bavili se zanatom, kasnije otvorili radnju u srcu istočnog Londona, a iznad nje i stanovali. Otuda Ejmina vezanost i za istočni London, sem severnog – gde je rođena. Svuda oko vas su lične sitnice kantautorke monumentalne boje glasa i talenta, o kojoj je bolje od svih medija govorio jedan tvit: „Ona neće nikad zaista otići, jer – da li ste vi čuli taj glas?“. Ogoljena, a opet ni malo pompezna. O muzičarkinoj skromnosti svedoči njen brat, koji je u jednom intervjuu rekao da – kada bi ona videla ovu izložbu – zasigurno bi rekla „Šta vam je, to sam samo ja!“ Posle ovako žive izložbe, neobično je govoriti o Ejmi u prošlom vremenu. Sahranjena je elegantno, bez kamera, u duhu judaizma, a njen grob fanovi ne mogu masovno posećivati kao što je to slučaj sa većinom poznatih ličnosti. Ali, mogu ostaviti tribjut u Muzeju – pa je gomila papira sa porukama nalepljeno na tabli. Na jednom piše i „Belgrade loves you“, a ispod stoji ime autorke ovog članka.