Začaranost lepotom

Zapravo, iz glavnog atrijuma Strahovskog Manastira, prošavši kroz kapiju koja izlazi pravo na Pohorelec, mali, „miran“, Kako ovde kažu, skver u obliku izduženog trougla, pa sve ispod tremova duž prizemlja starih, romantičnih, roza, žutih i plavih kuća, zaustavila sam se na predivnom, ovalnom, potpuno pustom, u tom trenutku, skveru kao na nekom vidikovcu. Sa ovog „spota“, kako se danas moderno kaže, pred Vama se prostire ceo grad, kao veliki geografski reljef, crveni krovovi glavne Nerudove ulice i okolnih manjih, sve do Malostranskih Namesti, pa preko mostova, Karlovog, Manesovog, Jirašekovog i dalje sve do Železničkog, podno najstarije tvrđave Višegrad, celo Staro i Novo Mesto sa predgrađima, tako da vam se učini kao da odavde možete sve, da se možda i zaljubite, ali istovremeno ne vidite niotkuda izlaz, kao da ćete ostati zauvek začarani. Odmah ispod metalne ograde skvera, na širokoj zelenoj padini ugledate grandioznu baroknu crkvu, sa pet brodova, koja osvaja ceo prostor, kao da je oduvek tu bila i pre početka 16. veka, kada je započela njena gradnja, možda zbog njene stamene lepote, zovu je samo Loreta. Visoki zvonik sa lepom, velikom, okruglom baroknom kupolom, sa trideset zvona, kao da Vam stalno šalje poruku, kako će sve biti dobro.

Naspram širokih bulevara, koji su prosečeni kroz Novo Mesto i dalje kroz Vinograde, kako ovde sa ponosom kažu, još u vreme gotike, na Maloj Strani i Hradčanima, na levoj obali Vltave, ulice su ostale iste, uzane, zovu ih i „aleje“, pune neočekivanih obrta, uspona i padova, ima ih i u obliku stepenica; kao da se pred Vama otvaraju i zatvaraju Vas u svoj svet, pa se osećate kao glavni glumac u nekom akcionom filmu, a neki su se kleli da su ovde videli Toma Kruza.