Grešnik i pokajnik Žika Minović

Specijalni gost promocije bio je Vuk Drašković, lider SPO, stranke koja je predvodila proteste 9. marta 1991, nakon kojih je Minović pod kontroverznim okolnostima smenjen s mesta glavnog urednika.

– Žika Minović je veliki grešnik. Po mnogima, verovatno jedini krivac za veliko ratno stradanje u poslednjoj deceniji prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije. Minović je dozvolio da se u listu Politika dve, tri godine pojavljuje rubrika Odjeci i reagovanja, koja je kriva za svo zlo koje će u narednom periodu dogoditi. Svojevremeno sam i sam, nekih godinu i po dana, bio u tom društvu koje je „sedlalo“ Žiku kao krivca za ratna razaranja – istakao je Drašković, upozorivši da stvari zapravo ne stoje baš tako.

Nesporno je, naglasio je Drašković, da je Minović kao urednik famoznih „Odjeka i reagovanjaô bio odgovoran za raspirivanje nacionalističke histerije. Međutim, smatra on, Minović je postao „iskreni pokajnikô.

– Vrlo brzo je napustio sprovođenje politike Slobodana Miloševića. To nije učinio ni pod čijim pritiskom, već iz iskrenog uverenja i ubeđenja, a pod rizikom da izgubi glavu. Desetog marta 1991. list Politika je izgledao više evropski nego što izgleda danas. Minović mi je dozvolio da bez ikakvih naknadnih intervencija, na celoj strani, objavim otvoreno pismo Dobrici Ćosiću u kojem ga kritikujem što dobošari nad ratovima i nesrećama na prostoru bivše Jugoslavije. Miloševićev režim je nekoliko puta hapsio Minovića, a život mu je bio više puta ugrožen. Međutim, Žika je danas potpuno marginalizovan i praktično zabranjen čovek – upozorio je lider SPO.

Drašković je podsetio da i danas u SANU, Udruženju književnika i Srpskoj pravoslavnoj crkvi sede oni koji su bili među najvećim krivcima za ratna razaranja na prostoru bivše SFRJ, „i svima je sve oprošteno, samo Žika nema pravo na popravni ispit“.

– Danas imamo javne legitimne podržavatelje „crvenih beretki“, Legije, Miloševića i Mladića. U samom vrhu vlasti nalaze se partije koje su devedesetih vodile politiku zločina i ratnog razaranja, a danas se slave kao uzdanica demokratije i evropskog puta Srbije – rekao je Drašković.

S obzirom na to da je Minovićeva knjiga odgovor na „Političko groblje“ Slavoljuba Đukića, uz veliku promociju objavljeno 2009, predsednik SPO rekao je i šta misli o Đukiću.

– Niko ne pominje njegove zasluge, s kraja osamdesetih, u veličanju Miloševića. Niko ne pominje navode iz njegove najnovije knjige u kojima tvrdi da jeste užasno to što je Ivan Stambolić ubijen, ali i da tu dosta toga još nije razjašnjeno. Zamislite pisca koji neće da pročita presudu Vrhovnog suda u kojoj stoji da je Milošević nalogodavac Stambolićevog ubistva. On je napisao da je Milošević u Hagu doživeo torturu. Pa, da li se kompjuter i televizor u zatvorskoj sobi mogu tako nazvati? Đukić se krije iza maske kritičnosti, a zapravo je sluga bivšem režimu. Napisati deset godina nakon demokratskih promena u Srbiji da postoji globalna antisrpska zavera, nije samo odsustvo logike i analitičnosti, već rekao bih i pameti – ocenio je Drašković.

Autor „Uličnog biografaô istakao je da njegova knjiga predstavlja dostojanstven odgovor na pisanje Slavoljuba Đukića o njemu.

„Vojko i Savle“

Živorad Minović bio je direktor kompanije Politika od 1986. do 1995, a glavni urednik lista 1985-1991.áJanuara 1987. u Politici izlazi „humoreska“ pod naslovom „Vojko i Savle“, u kojoj se izvrgavaju ruglu akademici Gojko Nikoliš i Pavle Savić. Tekst izaziva potrese u redakciji. Traži se Minovićeva odgovornost i javno izvinjenje čitaocima i akademicima, ali kolegijum i on to odbijaju. Kreće serija partijskih sastanaka, a Minović u međuvremenu dobija direktivu od Slobodana Miloševića da u slučaj „humoreske“ uplete Ivana Stambolića.