Mržnja i „lekcije“, odgovornost i rezultati

Zanimljiva je neverovatna sinhronizovanost u izjavama takozvanih „analitičara“ i predstavnika pojedinih opozicionih stranaka. Da je, nedajbože, Vučić slučajno rekao da će vladati sam, ništa ga ne bi odbranilo od optužbi da je diktator i totalitarista. A kada pozove na razgovore sve druge, isti oni koji su ga napadali za diktaturu sada ga napadaju da beži od odgovornosti. Potpuno je jasno da za njih Vučić nikada neće biti dobar ma šta uradio i bez obzira kakve rezultate postizao. Interesantno je i kako su se sada setili da ovolika podrška naroda nekoga čini diktatorom. Kada su, ne tako davno, predsednici Republike, Vlade, AP Vojvodine, gradonačelnik Beograda i mnogi predsednici opština i gradova u Srbiji bili pripadnici jedne stranke, tada je to bila volja naroda i demokratija. Naravno, u tom periodu nije ni dolazilo u obzir da se razgovara sa opozicijom.

Odgovornu državničku odluku da se razgovara sa svima o napretku naše zemlje, nažalost, nisu svi razumeli. Danas im smeta kada kažemo da nam je potrebno jedinstvo. Ne zbog većine ili još nekog glasa u parlamentu, već zbog želje da uradimo nešto značajno i dobro za Srbiju. Pozivom na razgovor o budućnosti nismo pokušali da umanjimo sopstvenu odgovornost za vođenje države. Uostalom, sve stranke su u nekom trenutku imale priliku da pokažu šta mogu i koliko vode računa o državnim a koliko o sopstvenim interesima.

Lekcije o odgovornosti? Zar da nas na to podsećaju oni koji su pre svega kivni što „njihovi“ nisu pobedili i obezbedili im još neki dinar apanaže? O trošku građana, naravno. Za njih demokratija ne postoji ako ne pobeđuju liste koje su oni, na ovaj ili onaj način, podržali.

Osim preuzimanja odgovornosti, obavezali smo se da građanima Srbije pružimo rezultat. Uostalom, rezultat je jedino što se meri i što definiše uspešnost rada svakoga od nas i što nas razlikuje od drugih koji su se bavili istim poslom, zar ne?