Pripadam pomalo nigde i pomalo svugde

Nastup na Nova festivalu biće njen prvi samostalni koncert na kome će povesti publiku na putovanje kroz pejzaže glasa – zvukove, atmosfere i prostore, koje će dočarati improvizacijom na sopstvene, ali i poznate džez teme.

* U najavi koncerta stoji „scensko istraživanje granica između akustičnog prostora i onog modifikovanog tehnologijom“. Šta publika tačno može da očekuje na koncertu „The Landscape of Voice“?

– „The Landscape of Voice“ sam zamislila kao svojevrsno putovanje kroz različite prostore glasa, kroz slobodnu improvizaciju koristeći razne elemente – neozvučen glas, amplifikovan glas, manje ili više modifikovan tehnologijom i različite melodije – od nekih mojih do nekih poznatih džez melodija s početka 20. veka. Zato sam odabrala da nastupam bez muzičara i bez drugih instrumenata, jer želim publici da predstavim glas kao spektar instrumenata i izraza.

* Jedan od ciljeva Nova festivala jeste da podstakne mlade umetnike da se bave avangardnom umetnošću. Šta je vas privuklo avangardnoj muzici?

– Sloboda izraza i širok spektar mogućnosti koje su nepregledne. Ono što ja volim kod avangarde je njena sirovost, ponekad i odsustvo virtuoznosti nauštrb autentičnosti i istinitosti. Ali njena glavna vrednost jeste probijanje postojećih okvira, dovođenje u pitanje svih mogućih pravila, pomeranje granica. A ti procesi nisu uvek ni prijatni, jer im to nije ni namera, a ni popularni. Oni su tu da podstaknu na razmišljanje i razvijanje ideja dalje.

* Koliko vam je saradnja sa Meredit Mank pomogla da se okrenete novoj muzici i eksperimentu? Šta ste od nje naučili?

– Meredit je bila ključna jer mi je otkrila taj pristup glasu koji je oslobođen svih očekivanja – od toga šta jedan ton mora biti i kako mora zvučati. Ona mi je otkrila tu mogućnost poigravanja čitavom paletom zvukova koje čovek može da proizvede i time mi otvorila potpuno nove mogućnosti u sopstvenom umetničkom razvoju. Ne samo kad je glas u pitanju već i potrebu da se izražavam sve više u svoje ime ili ime neke svoje priče, a sve manje u ime nekog lika koji mi je neko dodelio.

* Da li vam je muzika trenutno važnija profesija od glume?

– Pronalaženje autentičnosti u sopstvenom izrazu mi je apsolutno najvažnije u ovom trenutku. Da li su elementi glume, muzike ili još nekih vidova umetnosti u pitanju, za mene je daleko manje važno. Iskrenost izraženih emocija i izbegavanje lakih rešenja, manira i sentimentalnosti – to su moje glavne teme kad god radim.

* Vi ste zapravo svoje prve korake ka sceni načinili zahvaljujući muzici. Da li je odrastanje u porodici koja podstiče umetnička interesovanja zaslužno za vašu potpuno posvećenost kreativnosti i nepristajanju na kompromise?

– Današnjoj deci internet je omogućio ogroman pristup informacijama, ali u mojoj generaciji zavisili smo umnogome od roditelja i njihovih ličnih interesovanja. Ja sam imala tu sreću da odrastem uz dvoje pasioniranih ljubitelja umetnosti, tako da je jako mnogo dobre muzike, filmova, knjiga, priča, doprlo do mene još u najranijem dobu. Smatram da je to umnogome doprinelo da imam jednu odličnu bazu na koju sam sve drugo kasnije nadograđivala. Ali uvek imala odakle da počnem i, pošto su to mahom bili vrhunski umetnici, vrlo rano sam stekla taj veoma visok nivo očekivanja od same sebe, što me do dan danas nije napustilo.

* Da li je nepristajanje na kompromise razlog zašto vas nema često na filmu? Kako birate uloge? Na šta obraćate pažnju u izboru lika?

– Uopšte sam poslednjih deset godina postala izbirljiva, jer sam osetila drugačiji izraz, koji je od mene zahtevao daleko više nego uloge koje su mi nuđene u istom periodu i koji me je osvestio u umetničkom smislu u odnosu na sopstvene mogućnosti. Ali dobru ulogu nikad ne bih odbila, jer me to razvija kao glumicu. Mene stagniranje užasava. Dopro je do mene komentar da se ja svojim poslom bavim samo kao hobijem, valjda zato što ne zarađujem dovoljno, i jurim samo ono što mi odgovara. To nije hobi. To je selekcija i izbor. Ali imali su poentu u nečem drugom, jer sam platila previsoku cenu za to – i finansijski i socijalno i zdravstveno. Nisam napravila dovoljno jaku finansijsku mrežu da bih svoj rad podržala, i to je nešto što me čeka u narednom periodu. Hoću da nađem mudro rešenje, a da ne moram da odustanem od kvaliteta, niti od puta kojim sam krenula. Još samo da pucnem prstima (smeh).

* Iz vašeg iskustva u Velikoj Britaniji, da li je život umetnika u zapadnim zemljama drugačiji?

– Život umetnika u zapadnim zemljama jeste drugačiji, iziskuje izuzetno mnogo rada, samoinicijative ponajviše. Jer samo jako mali broj ljudi radi na poziv. Svi drugi moraju da imaju agente, jure audicije, kontakte, tekstove koje postavljaju za par uloga, pa zovu agente da te predstave gledaju. Broj glumaca je ogroman, konkurencija izuzetno jaka, jer su škole odlične i svake godine izađe izuzetno veliki broj novih glumaca. Tako da u takvoj jednoj klimi morate da budete uključeni do maksimuma, inače ne postojite. Ali imate i veće tržište, više posla za sve, i što je najvažnije čitavu mrežu podrške od menadžera, agenata, advokata, kasting agenata, pi-ar menadžera, mnogih ljudi koji su zaduženi da rade na vašoj karijeri. Kod nas su glumci većinom još uvek multitaskeri koji rade poslove najmanje pet, šest ljudi, a plaćeni su samo za posao glumca.

* Šta znači biti danas slobodan umetnik u Srbiji?

– Biti slobodan umetnik u Srbiji danas znači biti uplašen za svoju egzistenciju koja je izuzetno neizvesna. Biti stalno pod pritiskom da nemate tu osnovnu platu koja vam gura staž, doprinose i da nešto morate da preduzmete, ako želite krajem meseca da platite najosnovnije. Ja se ne sećam kad je bilo teže po tom pitanju. Ali kad je o meni reč moram nešto da promenim, jer je ovako neodrživo. Vraćam se u posao posle prilično duge pauze, a one su izuzetno skupe u ovakvim vremenima. Činjenica je da umetnicima nije jednostavno u ovakvim vremenima, ali da ih istovremeno i pokreću da iznalaze nova rešenja i pokušaju da prežive dosta teške trenutke, dok se ne steknu ponovo bolji i kontinuirani uslovi za njihov rad.

* Na koji način se vaše porodično poreklo – britansko i srpsko prelama u vama? Da li ste nekad osećali da se Britanka ili Srpkinja u vama bori protiv zadatih okolnosti zemlje u kojoj se u tom trenutku nalazite?

– I Srbija i Engleska su snažna društva bez obzira na razliku u novčanom bogatstvu. Imaju snažnu sliku o sebi ili bar onome što bi volela da budu. To su dva naroda izuzetno jakih karaktera. Nekad se međusobno razumeju, nekad ne, ali uvek se međusobno poštuju. Živeti sa takvim poreklom mi je donelo puno toga. Te dve kulture u meni stalno previru i to deluje i na moj profesionalni rad, kao i na moj privatni život. Pripadam pomalo nigde i pomalo svugde. To daje izvesnu slobodu, ali i zahteva duže vremena da se na jednom mestu uspostavi pravo poverenje. Ja Srbiju doživljavam kao zemlju u kojoj sam rođena, s kojom mi nije teško da prolazim ni kroz najizazovnije trenutke. Umorim se naravno kao i svi, i onda mi je potrebno da se na neko vreme izmestim, ali mi je nepojmljivo izmeštanje da se nikad više ne vratim. Na taj način ne mogu ni da razmišljam. LJutim se, kritikujem, nekad baš i ne razumem, ali stalo mi je, i nervira me kad vidim koliko vrednosti ovde propada bez ikakve potrebe. A tako malo truda je potrebno da se neke stvari preokrenu nabolje. Najtužnije je kad ljudi odustanu od sebe i prihvate da su nemoćni i u svom mikrosvetu. Da budem iskrena, i sebi sam take trenutke dozvoljavala. Ali čim se trgnem, shvatim da je to iluzija i treba je svako jutro uredno umivati s lica kao deo dnevne higijene.

Kad publika finansira ono što joj se sviđa

– Primetila sam da sve više ljudi organizuje lične inicijative prikupljanja sredstava za neki projekat ili neku svoju ideju. Kod nas je to počelo koncertima i izložbama, a u svetu postoje i platforme poput Kickstarta ili Ingiegogo. To daje publici direktnu priliku da finansira jedan projekat grupe umetnika čiji dosadašnji rad ceni i čija ideja im se učini zanimljivom. Podrške idu od pet eura pa naviše i za svaku sumu se dobije ponešto od same grupe umetnika. U Americi je počeo veoma stidljivo, a za par godina postao je nezaobilazan način finansiranja i najprestižnijim umetničkim grupama, ne samo u svetu muzike i performansa već i industrijskog dizajna i mnogim drugim. Svet se u tom smislu potpuno otvorio – kaže Ana o načinima na koje je moguće danas opstati u umetnosti.