Belgijski rok trio Triggerfinger prvi put dolazi u Beograd, u kultni klub Barutana (Donji grad, Kalemegdan), 3. jula u sklopu velike evropske turneje na kojoj već drugu godinu zaredom promovišu aktuelni album „By Absence Of The Sun“. Tim povodom naš sagovornik je Paul Van Bruystegem, basista benda.
* Kako si ušao u svet muzike?
– Sviram gitaru od trinaeste godine. Sa dvadeset i pet sam počeo da sviram sa profesionalnim muzičarima – belgijskim, engleskim, nemačkim, francuskim, holandskim, i mnogim drugima. Kako se u Belgiji svi muzičari poznaju, ja sam se povezao sa Rubenom i Mariom. U početku sam svirao gitaru i predložili su mi da snimimo album u mom studiju. Nedelju dana kasnije basista ih je napustio, i Ruben mi je predložio da zauzmem njegovo mesto. Još uvek sviram gitaru, ali sada uglavnom bas.
* Koji zvuk i koji muzičari su najviše uticali na tebe tokom tvog muzičkog razvoja?
– Ima ih mnogo. Sva trojica dolazimo iz različitih muzičkih pravaca. Kako sam ja najstariji, očigledno je da je na mene uticala muzika sedamdesetih. Od Led Zeppelina i Black Sabbatha do Roberta Johnsona. Tu u priču ulazi i elektronska muzika, rep i hip-hop, pa i džez i kantri. Naravno, ne mogu da ne spomenem Džimija Hendriksa, Majlsa Dejvisa i Džejmsa Tejlora. U to vreme smo slušali različite vrste muzike. Mogao si da budeš fan Blek Sabata (Black Sabbath), a da ipak posećuješ koncerte Keta Stivensa (Cat Stevens).
* Među onima koje spominješ ima mnogo muzike šezdesetih i sedamdesetih. Misliš li da taj zvuk još uvek inspiriše današnje mlade umetnike?
– Apsolutno, i to muzičare svih pravaca. Postoje bendovi, poput Flaming Lips, kod kojih se oseća uticaj sedamdesetih. Danas sve liči jedno na drugo. Nedostaje mašte. Tada je u aranžmanu muzike bilo mnogo više originalnosti nego danas. Na to pomislim svaki put kad slušam Beach Boys i „Good Vibrations“. Danas to više ne primećujem. Sad se sve gradi na istoj bazi: isti bit, nekoliko akorda i neoriginalna vokalna linija.
* Čini mi se da muzika danas pripada digitalnoj sferi. Zašto se muzičari ne usuđuju da eksperimentišu?
– Muzičke kuće ne žele da se upuste u rizik, jer druge šanse nema. Svi žele da zarade. Ako nemaš bar jedan hit, neće raditi sa tobom. Danas, zbog uznapredovale tehnologije, mladi misle da je sve lako i da je moguće brzo postići uspeh. Kada shvate da to nije tako, jako se razočaraju. Muzičke kuće žele brz uspeh, pa kad do toga ne dođe, kažu ti da ne poseduješ talenat, što je ogromna glupost. Ja volim da sviram muziku zbog muzike, ne zbog novca. Danas je to posao od kog zarađujem, ali nije uvek bilo tako. Moja poruka mladima bila bi da se, pre svega, uvek dobro zabavljaju stvarajući muziku, da moraju puno da rade i rizikuju, čak i kada to znači da neće prodati puno ploča. Ako i ne uspe iz prvog puta, biće više sreće drugi put. Neophodno je usuditi se. Sada svi imaju opremu za snimanje kod kuće, tako da je moguće, uz stalan rad i podršku prijatelja, stvarati muziku.
* Čini se da je danas sve dostupno i da svako može da pravi muziku?
– To nije tačno. Vi možete da imate svu tehniku, ali to nije dovoljno. Potrebno je znati svirati, stvarati. Biti muzičar je isto što i biti inženjer – moraš da naučiš da se baviš time, da sviraš, da stvaraš muziku, da snimaš, da rukuješ opremom. Nisam sasvim siguran da li je ta dostupnost dobra ili loša stvar. Možda jednostavno postoji previše opcija. Ako želiš da istražiš svaku, ne ostaje vremena za stvaranje muzike. Možda je to u pitanju.
* Šta biste želeli da poručite mladima?
– Potrebno je praviti greške.
* Koliko grešaka ti sada praviš?
– Sada ne, ali ranije sam ih pravio. Potrebno je da pređete čitav put da biste stigli do cilja. Mora se vežbati svakog dana i stvarati.
* Vi ste bend iz Belgije. Da li svirate i u drugim zemljama?
– Uvek smo puno svirali. U početku smo svirali samo u Belgiji, u malim klubovima. Nismo prestajali. Reputaciju smo izgradili svirkama. Nakon nekoliko godina mogli smo da popunimo klubove. Svirke nam je posećivalo i po par hiljada ljudi, a tad još ni album nismo imali. Nastupali smo i po manjim klubovima u Holandiji, Nemačkoj i Francuskoj. Svirali smo i na većim festivalima poput Rock Am Ringa. Kada je objavljena „I Follow Rivers“, odjednom smo svirali svuda po Evropi pred hiljadu i po do dve hiljade posetilaca. Preostale su još neke zemlje koje bismo voleli da posetimo. Još uvek sviramo i pred samo par stotina ljudi u malim klubovima. U tome jako uživamo.
Mi se uvek sjajno provedemo
* Šta može da očekuje beogradska publika na vašem nastupu?
– Sviraćemo najbolje što umemo. Ne mogu da kažemo da će to biti 100 posto naših mogućnosti, biće 200. Svi koji dođu na naš nastup „rizikuju“ da se sjajno provedu. Mi se uvek sjajno provedemo. Od 100 koncerata možda nam jedan ne prija toliko i to samo zbog tehničkih problema. Inače se uvek dobro zabavimo. Ljudima koji nisu upoznati sa bendom dopadne se ono što radimo kada nas čuju prvi put. U to sam siguran. Čak i ako im se ne sviđa vrsta muzike koju sviramo, ona je iskrena. Radujemo se nastupu u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
