Idem u zatvor da im pokažem kako se kod nas igra basket

U basketu tri na tri uspeo je u više navrata da se popne na domaći tron, kao i da se nadmeće sa najboljim basketaškim timovima na planeti. Nošen instiktom, ali i drugarskim pozivom, odlučio je da se okuša i na cenjenom „Red Bull King of the Rock“ regionalnom basket turniru u igri jedan na jedan i iz drugog puta ga osvojio. Pred dupke punim tribinama košarkaških terena Partizan na Kalemegdanu Nebojša Bošković postao je šampion i najbolji basketaš ne samo u Srbiji već i u okruženju. Kao krunisani kralj basketa on će imati tu čast da bude jedan od 64 takmičara koji će 22. septembra učestvovati na svetskom finalu „Red Bull King of the Rock“ turnira u čuvenom američkom zatvoru Alkatraz u San Francisku.

– Presrećan sam zbog uspeha kome se nisam nadao. Nisam imao vremena da se adekvatno pripremim, jer sam počeo da volontiram u jednom medicinskom centru kao fizioterapeut, čak sam i na dan takmičenja radio od sedam ujutru. Lomio sam se da li da se uopšte pojavim i zahvaljujući drugarima koji su došli po mene ostvario sam izuzetan rezultat – skromno i spontano započeo je Nebojša Bošković razgovor za Danas.

Uspeli ste da trijumfujete u jakoj konkurenciji od 64 takmičara iz kvalifikacionih turnira u Skoplju, Podgorici, Kragujevcu, Novom Sadu i Beogradu. Kako biste objasnili to dostignuće?

– U trenutku kada sam postao šampion uopšte nisam bio svestan uspeha. Kasnije, kada su se emocije slegle, shvatio sam šta sam uradio. Nisam previše razmišljao o finalu, tituli, već o svakom narednom protivniku.

Kakva je bila konkurencija, šta je bio najveći izazov?

– Najviše sam se pribojavao prvog rivala jer ga nisam poznavao. Nisam znao koje su mu vrline, a kakve mane. Posle mi je bilo lakše, jer sam u toku turnira posmatrao i analizirao svakog narednog rivala. Konkurencija je bila zaista izuzetna. Uglavnom su u pitanju aktivni košarkaši, a pojedinci su poput prošlogodišnjeg šampiona Dušana Domovića, najboljeg strelca makedonskog prvenstva, veoma zapaženi i u inostranim ligama.

Igralo se po američkim pravilima. Da li je taktika imala velikog udela u toku mečeva?

– Većina posmatrača rekla bi da partija od pet minuta ne iziskuje preveliki napor. To je velika zabluda, jer u tom vremenskom periodu, uz napad od 15 sekundi, sve vreme ste u polusprintu, a pritom morate da vodite računa o ličnim greškama, jer sa pet faulova automatski gubite partiju. Taktika je vrlo važna, sve vreme morate da tumačite i predviđate šta će rival uraditi.

Kakvi su vam protivnici najviše odgovarali?

– Više su mi prijali visoki i snažni, sa kojima sam mogao da se nadmudrujem pod košem u odnosu na niže i brže igrače koji su dosta nezgodni za čuvanje. Sa visokim igračima osećao sam se udobno kada sam igrao licem, ali i leđima prema košu. Možda će zvučati paradoksalono, ali na ovakvim turnirima odbrana odlučuje.

Da li vam je neko prodao fintu koju do sada niste videli?

– Finta sama po sebi, nije toliko bitna niti je od presudnog značaja. Snaga je najvažnija. Dobri basketaši imaju od svega po malo: fintu, ulaz, dribling, snagu. Ako igru gradiš samo na jednoj osnovi, lako ćeš biti pročitan.

Kada ste postali svesni da možete osvojiti turnir?

– Kako je takmičenje odmicalo raslo mi je samopouzdanje. Mislim da sam negde od polufinala bio svestan da sam u dobroj prilici da osvojim turnir. Pribojavao sam se rivala u borbi za finale. Nisam ga poznavao sa prethodnih turnira. Marko Šamanović je došao sa turnira u Kragujevcu. Visok je, snažan i protiv mene je forsirao igru leđima. Morao sam da primenim suprotnu taktiku. Dotukao sam ga trojkama, posebno onom kod rezultata 7:5 za mene.

S obzirom na to da ste u finalu igrali sa prijateljem iz basket tima, da li je borba za trofej imala prijateljsku notu?

– Darko Damjanović je jedan od mojih najboljih prijatelja. Zajedno igramo u basket timu i zaista mi je bilo neobično što se sastajemo u finalu. On je u polufinalu savladao sjajnog Dejana Radulovića napravivši najveći mogući podvig. Bilo mi je čudno to da će se nakon finala jedan radovati, dok će drugi biti tužan. Rekli smo jedan drugom pred početak: „ Prijatelji smo od detinjstva, ali u toku finala bićemo jedan drugom najveći neprijatelji“. Tako je i bilo. Teško mi je bilo da igram protiv nekoga ko me poznaje u dušu, međutim uspeo sam ne samo da savladam Darka, već i da pobedim sebe.

U septembru vas očekuje svetsko prvenstvo u američkom zatvoru Alkatraz. Kako ćete se spremiti za najveći izazov u karijeri i životu?

– Stvarno ne znam šta da očekujem. Porazgovaraću sa prošlogodišnjim pobednikom u Srbiji Dušanom Domovićem, koji će mi preneti dragoceno znanje. Svestan sam da moram biti u fizički perfektnoj formi. Na turniru će učestvovati 33 takmičara iz sveta i 31 učesnik iz Amerike. Biće to veliki izazov za mene i jedva čekam da otputujem u Ameriku. Alkatraz će najverovatnije predstavljati posebnu inspiraciju, čitavo to okruženje, čuvene priče koje još više uzdižu značaj najpoznatijeg američkog zatvora. Basket je moj način života i u Americi ću imati idealnu priliku da doživim potpunu satisfakciju. Hoću svima da pokažem kakav se basket igra u Srbiji – zaključio je popularni Šone.

Neprikosnoven u Beogradu

– Da bi se domogao savršnog turnira morao sam da prođem kvalifikacije u Beogradu. Učestvovalo je 128 takmičara, 16 je steklo pravo da se nađe na finalnom turniru. Ponosan sam što sam na kvalifikacionom turniru u prestonici bio šampion. Ipak je najteže dokazati se pred svojima – istakao je Bošković.

Majstor za tri na tri

– Dugo već imam standardnu ekipu za basket tri na tri. U više navrata osvajali smo turnire u Srbiji posle kojih smo učestvovali na svetskim prvenstvima. Tri puta smo bili u Moskvi na planetarnom takmičenju. Jednom smo dogurali do polufinala. Rusi uglavnom dominiraju na takvim takmičenjima, Slovenci su jedne godine iznenadili, dok se Amerikanci nisu baš pokazali – naveo je Šone.

Radulović bez premca

– Od ostalih basketaša najviše cenim Dejana Radulovića. On poseduje sve karakteristike odličnog igrača. Veoma je brz, prodoran, ima odličan dribling i šut. Uvek imam posebnu inspiraciju kada igram protiv njega – pohvalio je Bošković najvećeg rivala.

Stasao na Karaburmi i Ćalijama

– Moji idoli su iz kraja. Odrastao sam na Karaburmi i Ćalijama i tamo sam naučio osnove basketa. Stariji igrači su mi uvek bili idoli. Igrajući sa njima podizao sam limite. Uvek sam želeo da savladam starijeg od sebe. Kalio sam se uz odrasle igrače, sticao pozitivan bezobrazluk i namazanost – prisetio se Nebojša prijatelja iz kraja.

Jedan na jedan igra za sebe

– Basket jedan na jedan je igra za sebe. Drugačija i od tri na tri u kojoj sa drugarima možeš da osmisliš taktiku, akcije….To što je neko recimo odličan košarkaš u igri pet na pet, uopšte ne mora da znači da će dominirati u basketu. Koliko je samo prvoligaških igrača ostalo u senci basketaša na nekim turnirima ili na običnim uličnim partijama – nadovezao se Šone na čuvenu priču Aleksandra Đorđevića o basketašima iz kraja.

Najbolji basket na Kališu

– Mišljenja sam da se najbolji basket igrao na Malom Kalemegdanu, dok je Zvezda dopuštala da koristimo njene terena. U letnjim mesecima redovno se okupljalo tridesetak basketaša i to svakog dana, dok je na tribinama umelo da bude oko 300 navijača. Danas se kvalitetan basket igra na Olimpu, Košutnjaku i na Novom Beogradu. Leti sve aktivnosti podređujemo basketu, on je naša pokretačka snaga – jasan je najbolji basketaš u Srbiji.