Jednog od prošlonedeljnih “slanina dana“ (red sunca-red kiše) zove me bratićNjofra i kaže “pristavi džezvu“, što znači da dolazi za koji minut na kafu. Uz njegove uobičajene “jezičke vragolije“ (da li je “mlečni put“ pojam iz astronomije, ili trag koji ostavi probušeni tetrapak sa mlekom na putu od pekare do stana; zašto su redovno poslednje reči suvozača pred saobraćajku – “ ‘ajde, može“…) postavio mi je i jedno suvislo pitanje – zbog čega su mi kolumnice sadržajnije pozitivnom-basket-energijom u letnjem periodu, od kraja juna do početka oktobra?
Odgovaram u dahu – zato što su ABA i KLS liga, kao nosioci potencijalnih problema, završene, pa automatski ne pominjem ''večito rivalstvo'' Partizana i Zvezde i njihovu gramzivost i megalomaniju, niti Profesora i Doktora u klinču; nema performans-konferencija za štampu ni ''saopštenja'' po modelu ''čija baba širi nemoral po komšiluku''; zato što lepše tek tada dolazi – sve reprezentativne selekcije su u pogonu, počinje vreme kampova (čitaj – mladosti, druženja, optimizma, bazične košarke), basketa ''3 na 3''…
U tom duhu će proteći i ovaj tekst, a prvo želim da se pridružim čestitkama na (prvoj) zlatnoj medalji srpskim košarkašicama, Marini Maljkovići stručnom štabu, naravno i predsedniku Saveza Draganu Đilasu i njegovom timu, koji je sa puno energije, emocija i novca istrajao na ovoj ideji. Sve ostalo izanalizirano je do epskih visina i dubina, kako i dolikuje, ja bih samo jedan detalj. Slažem se da su ''timski duh'', igra u odbrani i tranzicija većma doprineli zlatnoj evropskoj kolajni, ali ja dumam da je šlag na torti (a na šlagu jagoda) bila – Sonja Petrović, iz više razloga. Prvo, jer je novo lice, ''sveža krv'' u odličnom timu, nešto kao šampionska infuzija; drugo, jer je jedina igračica na prvenstvu koja u ofanzivi pokriva svih pet pozicija: može da prevede loptu i postavi napad, ima realizaciju šutem za dva i tri poena, ume prodorom i asistencijom da reši, igra ''leđima'' (sa prirodne pozicije tri, prebačena je na centarske), jedan je od boljih skakača, u odbrani ne ispada iz sistema… Treće, rekao bih najvažnije, prešla je iz kategorije ''odličan igrač'' u odeljak ''as'' (sa svega 26 godina), što je najteže u bilo kom sportu, a znači – ima znanje i karakter da rešava završnice finalnih tekmi, što je upravo na ovom takmičenju i pokazala. Tu moram nešto napomenuti – za tu vrstu uloge obdareni su retki, jer su nevažni iskustvo i psiha ''opšteg tipa'', a krucijalni – minutaža, broj finalnih i mečeva za medalje, kao i nešto što se nosi u genima, a što dobiješ rođenjem, što mi treneri ne možemo igraču da udahnemo (Bodirogi i Sonji, na primer)… U ovaj pasus o Sonji Petrovićunosim i nešto lične note, jer sam sticajem okolnosti pratio njen košarkaški i životni, trnovit put od devojčurka na otvorenom, asfaltnom terenu na Banovom brdu, do klupskog i reprezentativnog prvaka Evrope…
Naravno, finale je donelo i nekoliko ''fleševa'' iz kojih se izvlače pouke: Dragan Đilas ne treba preburno da reaguje na dodelu Češkoj narednog evropskog karnevala, posebno ne da govori u negativnom kontekstu (projektovanih 300 gledalaca), jer je prvi čovek šampiona Evrope i vicešampiona sveta (kao i ''zemlje basketa''); domaćin da se zastave i himne pre finala provere, kao i ostali detalji završne ceremonije; trener (ne mogu da kažem, prema ''novogovoru'', trenerka, ili trenerica, jer ćete pomisliti na deo odeće) Francuske da je, u globalu, u pravu (ne ubacuje se povređeni igrač, još manje se uzima ''tajm aut'' dvadesetak sekundi pre kraja, na rešen meč), ali da se uvek biraju mesto, vreme i način, pogotovo ako si zasluženo izgubio…
Elem, prethodne nedelje bilo je i par događaja koji su vezivno tkivo srpske košarke, a o kojima se retko piše. Prvo je, u utorak, otvorena u Beogradu izložba pod nazivom ''40 godina ZLATIBORENJA'', odnosno foto-dokumentovana priča o prvom (etalon) kampu na balkanskim prostorima, koji se četrdeset leta održava na Zlatiboru, a koji nosi najveće košarkaško ime – profesora Aleksandra Nikolića. Gotovo svi poznatiji kouči i igrači prošli su ovu (životnu i basket) edukaciju. Mora se istaći pokojni Miki Pavićević, koji je bio organizator, stručnjak, animator i neko ko je voleo i negovao mlade trenere. Uzgred, ovaj kamp 1980. godine pokrenuo je Mini-basket pokret na jugoslovenskim prostorima (samo u Beogradu osnovano je deset škola tog tipa), inicirao petnaestak košarkaških kampova u regionu i Evropi, dao doprinos izdavaštvu, uopšte bio je ''kliconoša'' ljubavi prema ovom sportu, a tu se ne sme zaobići ni ime Bate Đorđevića…
Za vikend je u dvorani Šumice održana (četrnaesta po redu) Košarkaška klinika Beograd, koja spada u red najboljih u Evropi, jer je od 2002. godine kao predavače imala sedamdesetak uticajnih svetskih i domaćih trenera, stručnjaka za fizičku pripremu, skauting, statistiku, psihologiju, suđenje i druge, granične ali važne oblasti basketa. Kad pominjem izdavaštvo, logično je notirati da je upravo Kliniku i sva ostala zbivanja najdetaljnije ispratio časopis struke ''Trener'', čiji je 85. broj nekoćizašao. Sećam se prvog, od pre osamnaest godina, ako se ne varam, a brine me samo ''sitnica'' – hoću li živ dočekati stoti broj ''Trenera'', pa da svih sto ukoričim i odložim u biblioteku…
Priču o lepom u srpskom basketu da završim kako sam i počeo – komšijom Njofrom i jednom od njegovih mudrih izreka – ''pesimista je onaj koji od dva zla izabere – oba''…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
