Bela kuća čeka da vidi Nikolića

Poznato je, razume se, i američkoj strani koliko Putinova Rusija i dalje zauzima neprikosnoveno prvo mesto u radikalsko/naprednjačkoj vizuri spoljnopolitičkih prioriteta novoizabranog šefa države. Kao i to da su pre četiri godine – posle razlaza sa Šešeljem i formiranja SNS – Nikolić i Aleksandar Vučić prikačili na tu svoju kompoziciju i vagon EU.

Usledilo je potom intenziviranje kontakata i saradnje sa Briselom, a i izaslanici EU počeli su da se sa njima sve češće sreću (i slikaju) prilikom dolazaka u Beograd. Nisu, naravno, izostale ni njihove čestitke posle pobede opozicije na našim skupštinskim i predsedničkim izborima. To je stvarnost u odnosima Rusije i EU sa novopromovisanom vodećem snagom na političkoj sceni Srbije. Ali, istovremeno, perspektiva odnosa SNS sa SAD bila je dosad, najblaže rečeno, veoma zamagljena i neizvesna.

U međuvremenu, u Stejt departmentu čule su se na tu temu neutralne izjave u stilu da će se „sa zadovoljstvom nastaviti saradnja sa Srbijom, koja se nalazi na putu evropskih integracija“. Ali, ta verbalna pirotehnika propraćena je istovremeno i određenom dozom uzdržanosti i dilemama svih pratilaca naših odnosa – jer se, pre svega, ima u vidu evidentna disproporcija u intenzitetu dosadašnjih zvaničnih i ostalih američkih kontakata sa dvojicom naših predsedničkih konkurenata i, uopšte, sa njihovim partijama.

Na tom terenu, SNS (a pogotovu njen lider) za američku stranu su bili i ostali velika nepoznanica. Naime, posle formiranja partije u Vašingtonu su jedino registrovana dva dolaska Aleksandra Vučića (u jesen 2009. i novembra 2011). Najviše što je on tad dobio od domaćina, bio je susret sa Dženifer Braš, povratnicom sa diplomatske službe u Srbiji, koja je u međuvremenu napredovala do mesta visokog funkcionera Stejt departmenta za naš deo Evrope.

Vučićev šef Toma Nikolić – maksimalno zasad pritisnut u SAD hipotekom svoje šešeljsko/radikalske prošlosti – prvi put je u životu, tek pre desetak dana, zakoračio na „deo američke teritorije“. A, i to je bilo u Beogradu – kad je ambasadorka Meri Vorlik prihvatila da joj on lično, u diplomatskom predstavništvu SAD, uruči pismo sa svojim poznatim protestom zbog „Tadićeve krađe“ na izborima 6. maja… A, što se tiče njegove izjave o „poseti Vašingtonu“, možda ne bi bilo zgoreg da oko toga izvuče neku pouku iz Tadićevih iskustava i njegovih bezuspešnih nastojanja, svih ovih godina, da stigne do Bele kuće.

U međuvremenu, kad je reč o onome što je evidentno i izvesno, zvaničnici u Vašingtonu potvrđuju na delu da sa njihove strane nema žurbe u pripremama za eventualnu korekciju politike prema Srbiji posle velike rokade u Beogradu. Ne. Oni se i dalje opredeljuju za taktiku „čekati i videti“ (uobičajenu u ovakvim prilikama za odnose SAD sa neizvesnim partnerima), posle onih protokolarnih istupanja kad se Nikoliću čestitala pobeda, uz neizostavno ukazivanje na značaj njegovog opredeljivanja za priključivanje Srbije EU.

Razume se, to je samo onaj uvodni segment poruka iz Vašingtona na adresu u Beogradu s kojom, pre izbornog 20. maja, nije bilo takvih kontakata. Ali, i tu se prelazi na stvar: ponovljena je poznata spremnost Amerike da se Beogradu i dalje pomaže na proevropskom putu, Nikolić je direktno pozvan da „konstruktivno sarađuje sa budućim premijerom i vladom Srbije u ostvarenju željenog evropskog cilja“. Da bi se sve to, po uobičajenoj šemi, kompletiralo javno iskazivanim očekivanjima o obezbeđivanju „regionalne stabilnosti“ na našem delu Balkana – i uz završno direktno ponavljanje poznatog (glavnog) zahteva Obamine administracije za „konstruktivnim odnosom Vlade Srbije sa vladom Kosova u Prištini“.

I, za kraj, da se u tom kontekstu pomenu i primetne američke pohvale učešću Crne Gore, Makedonije i BiH na nedavnom samitu NATO u Čikagu, uz istovremeno ukazivanje na kontinuirano odsustvo Srbije sa takvih skupova. U Vašingtonu su dosad primani kao ohrabrujući konkretni nagoveštaji Beograda o postepenom približavanju Srbije NATO-a, ali je sad u prvom planu dilema koliko će Nikolić biti spreman da nastavi taj proces – imajući u vidu ključno pitanje neminovnog suočavanja Beograda sa realnošću nezavisnog Kosova.