Dilema prljavih ruku

Susret je, ispostavilo se, bio promašaj. Najpre sam razgovarao sa nekadašnjim radnikom konsultantske firme Monitor, koji mi je ljubazno rekao da ne treba da očekujem previše, a Saif mi je pokazao fotokopije stranica iz jedne od mojih knjiga na kojima je napisao svoje beleške. Gadafijev sin mi je postavio nekoliko pitanja o ulozi međunarodnih nevladinih organizacija, što nije bilo u direktnoj vezi sa mojim područjem rada. Ne verujem da je bio naročito impresioniran mojim odgovorom, a isto se može reći i za moje utiske o njemu. Na kraju sastanka pozvao me je da posetim Libiju i iz ljubaznosti sam rekao da bi mi bilo drago da to učinim.

Saif mi nikada nije uputio zvaničan poziv da dođem u njegovu državu, ali da je ispunio takvo obećanje, da li bi to značilo da bih otišao u Libiju, proveo vreme sa Saifom, upoznao Gadafija i njegove saradnike? Da li bih poverovao u njihove tvrdnje da pokušavaju da razviju ekonomiju, zbog čega im je potrebno moje znanje. Drugim rečima, da li bih krenuo stopama nekolicine svojih kolega sa Harvarda koji su putovali u Libiju da razmene stavove i daju savete diktatoru, te dobili novac za takve usluge?

Trojica akademskih radnika našla su se na udaru kritika medija proteklih sedmica zbog navodnog davanja usluga Gadafiju. Jedan od njih, ser Hauard Dejvis podneo je ostavku na funkciju dekana londonskog Fakulteta ekonomskih i političkih nauka, gde je Saif odbranio doktorat, za koji pojedini tvrde da je plagijat, kao i zbog činjenice da je libijski režim davao novac toj obrazovnoj ustanovi.

Postoji snažno izraženo osećanje da profesori i institucije koje sarađuju sa tako gnusnim režimom, često uz ohrabrenje svojih vlada, grubo greše u rasuđivanju. Gadafijev pristup tokom narodnog ustanka, koji podrazumeva i upotrebu nasilja, otkrio je njegovo pravo lice, uprkos umerenom ponašanju koje je libijski lider pokazivao u bliskoj prošlosti, a podrška koju je Saif al Islam uputio ocu predstavlja nagoveštaj da on nije reformator liberalnih shvatanja, kao što su to mnogi mislili. Ali, mnogo je lakše donositi takve zaključke sa vremenske distance. Da li je pre izbijanja revolucije u arapskom svetu bilo jasno da treba izbegavati saradnju sa diktatorskim režimima?

Univerziteti širom sveta se svojski trude da intenziviraju saradnju sa Kinom. Većina univerzitetskih radnika rado bi iskoristila šansu da se susretne sa kineskim predsednikom Hu Đintaom. Nisam čuo mnogo kritika na račun takvih kontakata, koji se uglavnom doživljavaju kao normalni i neproblematični, uprkos široko rasprostranjenom stavu da se režim u Pekingu veoma strogo odnosi prema protivnicima. Uspomene na Tjenanmen su i dalje sveže. Ko može da kaže na koji način bi kineske vlasti odgovorile na eventualni demokratski ustanak koji bi pretio da naruši stabilnost režima?

Ostaje pitanje i šta treba činiti u slučaju države kao što je Etiopija, sa čijim premijerom Melesom Zenavijem sam vodio opsežan razgovor u Adis Abebi. Moram da priznam da sam više uživao u toj raspravi nego na većini sastanaka koje sam imao u Vašingtonu i drugim prestonicama demokratskih država. Mada nemam iluzije kada je reč o Melesovom navodnom zalaganju za demokratiju, verujem da on pokušava da razvije ekonomiju, zbog čega bih mu dao savete od kojih bi imali koristi obični građani Etiopije.

Zagonetka s kojom se suočavaju oni koji daju savete autoritarnim režimima nalik je problemu u filozofiji morala poznatom kao dilema prljavih ruku. Ilustracije radi, terorista drži nekoliko ljudi kao taoce i naredi vam da im donesete vodu i hranu. Možete da u skladu sa moralnim vrednostima odbijete da to učinite i kažete da ne želite da sarađujete sa teroristom. Ali, da li ćete propustiti priliku da pomognete taocima? Većina filozofa bi rekla da je u ovom slučaju opravdano pomoći taocima, iako na taj način pomažete i teroristima. Ipak, iako izaberemo da u ime viših ciljeva ispunimo takav zahtev to ne znači da smo nedužni, jer u istinu prljamo ruke kada pomažemo teroristima ili diktatorima.

Autor je profesor međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu Harvard