Nije bio 12. mart, a setili smo se Zorana Đinđića. Zahvaljujući Milu Đukanoviću. Ipak, činjenica da je crnogorski premijer svoju dvodnevnu „istorijsku“ posetu Beogradu iskoristio i da oda poštu svom dragom prijatelju nekako je ostala u medijskom trećem planu. S jedne strane, to je logično.
Svakodnevica je na prvom mestu. Jačanje „zaceljenih“ odnosa dve države i ekonomska saradnja, a sve u cilju da jednog dana stignemo tamo gde nas, kako je Đukanović rekao, „čekaju Slovenija i Hrvatska“, to jest u Evropsku uniju, ne može da čeka. A mi bismo rekli, pre svega, u cilju ozdravljenja sopstvenih društava koje takođe ne treba odlagati.
S druge strane, podsećanje na prošlost, pogotovo noviju, jedno kao obračunavanje sa njom, drugo kao putokaz, ne treba da bude potiskivano. Ponovo, radi mogućeg ozdravljenja bolesnih društava.
Đukanovićev venac Đinđiću u dvorištu Vlade Srbije bio je snažna simbolična poruka. Crnogorski premijer, paralelno sa obavljanjem živih dnevnih političkih i ekonomskih aktivnosti koje su interes svih u regionu, kao jedan od zajedničkih imenitelja pod koje može da se podvede vizija za budućnost eksjugoslovenskih zemalja istakao je upravo ličnost Zorana Đinđića.
Ta poruka svakako nije bila pokušaj Đinđićeve idealizacije. Đukanović nije poznat kao političar sklon iracionalnostima. Zaista, bilo bi iluzorno očekivati da Đinđić, koji ni u svojoj Srbiji ni pre ni posle pre smrti nije stekao „slavu“, o čemu ne treba trošiti reči – baš su ovih dana neke novine objavile sugestivni naslov „Đinđić rođen u Alijinoj kući“ – dobije regionalnu posthumnu popularnost. Pogotovo što sam Đinđić nije bio ličnost za masovnu upotrebu.
Gest Đukanovića – bez obzira na to što je reč o ličnom činu i činu Crne Gore, odnosno njene vlade – ne može a da se ne shvati i kao dobronamerni signal Srbiji. Kao podsticaj ovdašnjoj političkoj eliti da istraje na reformskom putu kojim je krenula, uz sve objektivne zamerke koje joj se mogu u tom kontekstu uputiti. I bez obzira na to što i sama ta elita sada Đinđića hvali i u njemu traži uzora, posebno njen vučićevsko-naprednjački deo. Ako je Đukanović mogao da politički evoluira, zašto odbacivati mogućnost da slično postupe i drugi?
Bolja prošlost, uslovno rečeno, koju je obeležio Đinđić, mogla bi, dakle, da bude putokaz za Srbiju. I mada nema sumnje da će se o ulozi Zorana Đinđića u srpskom društvu tek voditi rasprave, njih makar ne bi trebalo da bude kada je o goroj prošlosti reč. Srbija – tako uglavnom stoje stvari – nju tek treba da spozna, pa ako bude pameti da je i prihvati onakvu kakva jeste. I to će biti mera njenog ozdravljenja.
Koliko je građana Srbije čulo za porodice Bogujevci i Durići iz Podujeva? U Beogradu su 2009. četvorica pripadnika „Škorpiona“ osuđeni na 75 godina zatvora zato što su deset godina ranije pobili 14 žena i dece čija se krivica sastojala u ovim prezimenima. „Škorpioni“ su pre zločina bili kooptirani u Specijalnu antiterorističku jedinicu MUP-a Srbije. Fatos, Saranda i Jehona Bogujevci, koji su zločin preživeli, posle Prištine i Tirane u Beogradu uskoro priređuju izložbu o istoriji svoje porodice. Ali, izložba je omaž svim porodicama i žrtvama rata. Priča o masakru u Podujevu 1999. imala je svetski publicitet. Izložba takođe.
Za Srbiju, Kosovo i region biće važno da izložba bude dočekana na jedini razuman način. Pogotovo za Srbiju. Čak i kada bi Srbija bila okružena čistim zlom, sopstvenom bi morala da pogleda u lice. Sada i uvek.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
