Godine 2003. tadašnji francuski predsednik Žak Širak bio je najglasniji protivnik planirane američke invazije na Irak gde je vladao Sadam Husein. Pompezni govor bivšeg šefa francuske diplomatije Dominika de Vilpena u UN predstavljao je odraz duha otpora protiv onoga što je kasnije postalo rizična avantura. Godine 2011. Francuska koju predvodi predsednik Nikola Sarkozi ponovo je zauzela veoma upečatljiv stav o ratu i miru, ali ovoga puta Francuzi, zajedno s Britancima, prednjače u borbi za zaštitu libijskog naroda od brutalnog lidera promenljivog ponašanja, Muamera el Gadafija.

Zašto Francuska navodno želi da odigra glavnu ulogu? U očima Francuza, status njihove države u svetu ostaje najznačajniji sastojak u formiranju nacionalnog identiteta. Način na koje nas Francuze doživljavaju drugi narodi utiče na to kako mi vidimo sebe, i najviše nas brine da li će neko biti ravnodušan prema nama, ili, što je još gore, da nas uopšte neće primetiti.

Iznenada, slučaj Libije dao nam je šansu da kažemo sebi da sustižemo Nemačku, čije ponašanje se tumači kao neodlučno, da pokažemo put Sjedinjenim Državama, a francuske (kao i britanske) zastave vijore se na ulicama „oslobođene“ Libije, zajedno sa novom zastavom te države. Zbog svega toga Francuzi su ponovo ponosni zbog činjenice da su Francuzi, pokazuju ankete.

Navodna prirodna sklonost Francuske da interveniše ovoga puta je dodatno osnažena ključnim faktorima zvanim Sarkozi, Gadafi i arapska revolucija u širem smislu. Prvi faktor je od suštinske važnosti. Francuski predsednik voli krize jer one donose priliv adrenalina. Za njega suštinu vlasti predstavlja donošenje teških odluka u nepovoljnim okolnostima. Naravno, Sarkozi razmišlja i o domaćim temama. Godine 2007, kada je francuski predsednik odigrao glavnu ulogu prilikom oslobađanja bugarskih medicinskih sestara koje je zarobio Gadafi, libijski lider dobio je ono što je izgledalo kao legitimna nagrada – poziv da poseti Pariz. On više nije bio predstavnik parije, već ekscentrični partner.

Nasuprot tome, danas izgleda kao da će međunarodna intervencija Sarkozija ponovo učiniti legitimnim u očima francuskih građana, čiji glasovi će mu biti potrebni na izborima. Energičan i odvažan kockar, Sarkozi preduzima veliki i legitiman rizik da bi dokazao da ima visoke moralne (i političke) standarde.

Na drugoj strani je Gadafi, idealni negativac. Kao oličenje despota, predstavlja onu vrstu omraženog protivnika koga sve demokrate žele da vide poraženog. Njegovo ponašanje proteklih decenija bilo je gnusno – i to ne samo prema sopstvenom narodu. Teroristički napadi na zapadne mete uključuju eksplozije aviona Pan Am iznad Lokerbija u Škotskoj i aviona francuske kompanije UTA iznad Afrike. Ne samo da je Gadafi uistinu loš, već je i Libija relativno mala država čije je vazduhoplovstvo relativno slabo.

Pored ličnih faktora, postoji i regionalni kontekst. Sprečavanje Gadafijevog pokušaja da ponovo podigne zid straha koji je srušen u Tunisu i Egiptu je od suštinske važnosti ako želimo da „arapsko proleće“ ne bude zamenjeno novom „zimom nezadovoljstva“. Operacije na nebu iznad Libije, koje je, za razliku od invazije na Irak odobrila međunarodna zajednica, uz podršku Arapske lige, mogu da podstaknu arapske revolucionare da postanu blagonakloni prema Zapadu.

Za razliku od krstaša ili imperijalista u devetnaestom ili početkom dvadesetog veka, Zapad ne pokušava da nametne svoju religiju ili vrednosti Arapima. Nasuprot tome, Zapad brani opšte vrednosti, poput slobode, poštovanje ljudskog života, te vladavinu zakona. Mi imamo dužnost da zaštitimo živote Arapa i vrednosti, jer to žele sami Arapi.

Francuska ima istorijske veze sa državama na jugu Mediterana, zbog čega su njena dužnost i potencijalni ceh ravnodušnosti verovatno veći za tu državu nego za bilo koju zapadnu zemlju. Nesumnjivo, Francuska ima veći broj imigranata iz Magreba, kojima je „arapsko proleće“ izvor fascinacije i ponosa. Danas kada Francuska ima vodeću ulogu u naporima međunarodne zajednice da zaštiti libijski narod od njihovog lidera, imigranti se osećaju ponosnim i na svoje afričke korene i na činjenicu da su građani Francuske. Takvi faktori predstavljaju najbolju zaštitu protiv opasnosti od fundamentalističkog islama.

Naravno, idealni scenario podrazumeva da će intervencija biti uspešna i da neće izazvati haos u Libiji i u regionu. Francuska, zajedno sa Britanijom mnogo toga stavlja na kocku, jer je mnogo lakše krenuti u rat nego ga okončati. Ipak, cena uzdržavanja bila bi dozvoliti Gadafiju da slomi sopstveni narod, čime bi libijski vođa poslao poruku svetskim despotima da je dozvoljeno sprovoditi teror na domaćem terenu. Stoga, Sarkozi je odabrao pravi put.

Autor je napisao delo Geopolitika emocija

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.