Evropska unija je pokrenula demokratsku integraciju – vođena slobodnom voljom svojih država članica, a ne vojnom silom – do nivoa bez presedana, obezbeđujući svoje mesto na vrhu institucionalne inovacije. Ali danas, raspoloženje u EU čini se da se više oslanja na „sukob“ umesto na „saradnju“.
Neke države članice pozivaju se na svoje suvereno pravo ne bi li pokrenule jednostranu akciju čak i ako im je potrebna finansijska pomoć, dok se druge ponašaju kao puki poverioci ignorišući socijalnu patnju koju je aktuelna dužnička kriza uzrokovala. Kako bi se vratila na put inovativne integracije, EU je potreban okvir za javnu debatu koja podupire efikasnu saradnju među partnerima i prijateljima umesto podgrevanja sukoba među naizgled nepomirljivim rivalima.
Generalno, evropska integracija je bila harmoničan i pravičan proces. Manje bogate države članice izvlačile su korist od sredstava poput strukturalnih i kohezionih fondova, koji obezbeđuju prilična sredstva za uvećanje prihoda po glavi stanovnika. Ali prolongirana ekonomska kriza promenila je percepciju građana koji sve više članstvo u EU vide kao nešto što više košta nego koristi.
Ne iznenađuje ni to što su promene podgrejale zahteve za većim „nacionalnim suverenitetom“ koji populističke stranke, poput Sirize u Grčkoj, dovode do izbornog uspeha. Sve ove partije, bez obzira da li su levog ili desnog političkog krila, protivstavljaju nacionalni suverenitet takozvanim „spoljnim silama“ nastojeći da utiču na političku osovinu EU. Ovako pojednostavljeni stav predstavlja jedini lepak koji drži vladajuću koaliciju u Grčkoj.
U ovom pomodnom diskursu suverenitet znači „osnaživanje“ dok su institucije EU „nedemokratske“. Suverenitet je stoga postao naročito zavodljiv koncept za građane južnih država članica koji sve više veruju da im je nametnuta rigidna struktura EU. U međuvremenu, severne članice EU postaju plen pojednostavljene poruke: da su njihove južne kolege neodgovorni rasipnici kojima bi trebalo prepustiti da sami reše svoje probleme.
U korenu oba verovanja jeste strah i neizvesnost generisana globalizacijom, sa građanima zainteresovanim za svoju bezbednost i nesigurnima u svoje mesto u svetu. Ali nema povratka na globalni poredak definisan izolovanim državama-nacijama.
Naravno, članice EU su suverene države i one međusobno pregovaraju kao takve. Ali, one su takođe međuzavisne budući da poteze svake države članice oblikuju spoljni faktori. Ova međuzavisnost proizilazi ne samo iz zajedničke valute: to je plod beskrajne socioekonomske interakcije koja države članice EU spaja u jednu dinamičnu mrežu.
To je i razlog zašto je debeta koja razmatra samo dva ekstremna scenarija – nametnuta integracija ili apsolutni nacionalni suverenitet – opasna i pogrešna. Ona vodi učesnike u suprotne uglove, pripremajući ih za sukob – što je ishod koji bi trebalo izbeći po svaku cenu.
Postoji sredina. EU bi trebalo da se obaveže da će nastaviti demokratizaciju svojih institucija kao što je bilo kada je Evropskom parlamentu dao glas prilikom izbora predsednika Evropske komisije. Sa svoje strane, države članice EU trebalo bi da priznaju da su, kao suvereni akteri, izabrale integraciju, jer koristi od udruživanja njihovih suvereniteta premašuje troškove.
Evropske institucije odražavaju ovu dinamiku. Evropski mehanizam za stabilizaciju, na primer, kolektivni je projekat čiji je cilj da obezbedi finansijsku stabilnost evrozone, a ne instrument dominacije ili konfrontacije. Resursi Evropskog mehanizma za stabilizaciju pripadaju svima, kao kad jedna zemlja koja bankrotira pogađa ostale. Kada finansijski stabilne zemlje zanemare izazove sa kojima se suočavaju druge članice, deluju protiv sopstvenih interesa.
Isto tako, ekonomski poslovi se vode kroz Strukturalne i kohezione fondove u kojima učestvuju suverene demokratske zemlje. Suverene vlade Grčke, Portugala, Kipra i Irske tražile su pozajmice od svojih evropskih partnera. Grčka je već primila pomoć u vrednosti 117 odsto svog BDP-a; Kipar 55,9 odsto BDP-a, a za njim slede Irska i Portugal, 45,1 odsto i 46,6 odsto.
Jasno je da se međuzavisnost ne može izbeći, niti odgovornost koju ona podrazumeva. Ideja da, kada zagusti, zemlja EU može da reši sve svoje probleme tako što će se vratiti čistom nacionalnom suverenitetu, jeste intelektualna obmana, politička himera, a samim tim i izvor prilične socijalne frustracije. Suverenitet ne negira međuzavisnost.
Vreme je da zemlje napuste ideju da postoji neka magična forma suvereniteta koja će im dozvoliti da izbegnu svoje odgovornosti kao članice EU bez stvaranja ozbiljnih troškova. U stvarnom svetu Evrope danas dužnici ne mogu da prekrše sporazum koji su postigli u zamenu za pomoć, a kreditori moraju priznati potrebu da se nastavi davanje sredstava u spasilački fond.
To bi pomoglo ako kreditori shvate da ih njihov doprinos, poput njihove decenijske podrške kohezionim fondovima, neće osiromašiti (recimo tako što će to umanjiti njihove penzije). Nasuprot tome, zemlje kreditori će imati koristi od stabilnijih, solventnijih partnera za svoj izvoz. Države članice, počev od Grčke, moraju priznati da je međuzavisnost neizbežna i zaista poželjna.
Grčki premijer Aleksis Cipras nedavno je priznao: „Evropa je prostor za pregovore i uzajamno korisne kompromise“. Integracija je izbor, i to pozitivan. Evropa mora mnogo da radi da ojača višestruke identitete neophodne da bi se izbegao konflikt. Bez obzira da li smo sa severa ili juga, iz Nemačke ili Grčke, svi smo Evropljani. I bogatiji smo zbog toga.
Autor je bivši visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku, generalni sekretar NATO-a i ministar spoljnih poslova Španije. Predsednik je centra ESADE na Institutu Brukings
Copyright: Project Syndicate, 2015.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
