Hoćemo li dužnike trojke u Gvantanamo?

Teško da nam je bio potreban još jedan test. Štednja nije uspela u više navrata, od njenih ranih početaka u vreme predsednika SAD Herberta Huvera, koji je slom berze pretvorio u Veliku depresiju, do „programa“ MMF-a nametnutim Istočnoj Aziji i Latinskoj Americi u poslednjim decenijama. Pa ipak, kada je Grčka upala u nevolje, ponovo je oprobana.

Grčka je u velikoj meri uspela da ispuni diktat koji joj je postavila „trojka“ (Evropska komisija, ECB i MMF): konvertovala je primarni budžetski deficit u primarni suficit. Ali kresanje vladine potrošnje bilo je očekivano poražavajuće: nezaposlenost od 25 odsto, pad BDP-a od 22 odsto od 2009, i rast zaduženosti za 35 odsto u odnosu na BDP. I sada, pošto je partija Siriza, koja je oštro protiv štednje, ubedljivo pobedila na izborima, Grci su rekli da je bilo dosta.

Pa, šta da se radi? Prvo, budimo jasni: Grčku bi trebalo kriviti za njene nevolje kada bi bila jedina zemlja u kojoj su se lekovi trojke pokazali kao nikakvi. Ali Španija je imala suficit i nisku zaduženost prema BDP-u pre krize, a sada je i ona u depresiji. Sada nije potrebna strukturna reforma u Grčkoj i Španiji koliko strukturna reforma koncepta evrozone i fundamentalno preispitivanje okvira politike koja je rezultirala spektakularno lošim učinkom monetarne unije.

Grčka nas je, takođe, još jednom podsetila da svetu očajnički treba šema za restrukturiranje duga. Prekomerno zaduživanje prouzrokovalo je krizu ne samo 2008. već i krizu u Istočnoj Aziji devedesetih godina prošlog veka i latinoameričku krizu osamdesetih. Ono nastavlja da uzrokuje neopisive patnje u SAD, gde su milioni ljudi izgubili svoje kuće, a sada u Poljskoj i drugde preti milionima ljudi koji su uzeli zajmove u švajcarskim francima.

S obzirom na nivo nemaštine izazvan prekomernim zaduživanjem, logično je pitanje zašto su pojedinci i države u više navrata sebe stavili u takvu situaciju. Najzad, svi dugovi su ugovori – što znači dobrovoljni sporazumi – što znači da su za njih kreditori odgovorni koliko i dužnici. Zapravo, poverioci su argumentovano odgovorniji: to su obično sofisticirane finansijske institucije, dok su pozajmljivači često daleko manje usklađeni sa tržišnim uticajima i rizicima koje nose različiti ugovorni aranžmani. U stvari, znamo da su američke banke svoje dužnike pretvorile u plen, koristeći njihovu slabu finansijsku potkovanost.

Svaka (razvijena) zemlja shvatila je da ako želite da kapitalizam funkcioniše, to zahteva da pojedincima omogućite novi početak. Zatvaranje dužnika u devetnaestom veku bila je propast – nehuman i jalov način da se osigura povraćaj duga. Od pomoći su bile bolje inicijative za dobre zajmove koje poverioce čine odgovornijim za posledice njihovih odluka.

Na međunarodnom nivou još nismo ustanovili redovan proces kojim bi se državama ponudio novi početak. Čak i pre krize 2008. Ujedinjene nacije uz podršku gotovo svih zemalja u razvoju i sila u nastanku nastojale su da naprave takav okvir. Ali Amerika se odlučno protivila; možda je htela da ponovo uvede zatvore za zvaničnike prezaduženih zemalja (ako je tako, možda će biti napravljeno mesta u Gvantanamu).

Ideja o vraćanju zatvora za dužnike možda zvuči preterano, ali ima rezona u aktuelnoj priči o moralnom hazardu i odgovornosti. Postoji strah da ako se Grčkoj dozvoli da restrukturira dug, ona će ponovo upasti u probleme, kao i drugi.

To je čista besmislica. Da li bilo ko pri zdravoj pameti misli da bi bilo koja zemlja sebe dobrovoljno gurnula u ono kroz šta je prošla Grčka samo da bi joj poverioci otpisali dugove? Ako postoji moralni hazard, on je na strani poverioca – posebno onih u privatnom sektoru – koji su u više navrata bili spasavani. Da je Evropa dozvolila da se ovi dugovi iz privatnog presele u javni sektor – što je dobro razrađena matrica u poslednjih pola veka – posledice bi snosila Evropa, a ne Grčka. Nasuprot tome, za sadašnje nevolje Grčke, uključujući ogromnu zaduženost u odnosu na BDP, u ogromnoj meri je kriva trojka koja ju je svojim programima u nevolje uvalila.

Dakle, „nemoralno“ nije restrukturiranje dugova, već odsustvo restrukturiranja. Nema ništa posebno oko dilema sa kojima se Grčka danas suočava; mnoge zemlje bile su u sličnoj situaciji. Ali grčke probleme složenijim čini struktura evrozone: monetarna unija podrazumeva da države članice ne mogu da devalviraju svoj put izlaska iz krize, dok ne postoji ni sasvim mala evropska solidarnost koja mora da prati takav nedostatak političke fleksibilnosti.

Pre sedamdeset godina, na kraju Drugog svetskog rata, saveznici su shvatili da Nemačkoj moraju dati novi početak. Bilo im je jasno da je uspon Hitlera imao mnogo veze sa nezaposlenošću (ne inflacijom) koja je bila posledica nametanja dugova Nemačkoj posle Prvog svetskog rata. Saveznici nisu uzeli u obzir glupost kojom su dugovi nagomilavani niti su pričali o troškovima koje je Nemačka nametnula drugima. Nasuprot tome, ne samo što su oprostili dugove, nego su i pružili pomoć i svoje trupe doveli u Nemačku omogućavajući tako dodatni fiskalni podsticaj.

Kada neka firma bankrotira, njeni dugovi se raspodeljuju na akcionare, što je fer i efikasno rešenje. Analogni pristup za Grčku bio bi konvertovati njene sadašnje obveznice u obveznice povezane sa BDP-om. Ako Grčka ostvari dobre rezultate, poverioci će dobiti više njenog novca; u suprotnom, dobiće manje. Onda bi obe strane imale snažan podsticaj da sprovode politiku rasta.

Demokratski izbori retko daju tako jasnu poruku poput ovih u Grčkoj. Ako Evropa kaže „ne“ zahtevu grčkih birača da kurs bude promenjen, to će značiti da demokratija nema značaja, bar kada je reč o ekonomiji. Zašto jednostavno ne ukinuti demokratiju, kao što je to Njufaundlend efikasno učinio kada je ušao u prinudnu upravu pre Drugog svetskog rata?

Treba se nadati da će oni koji shvataju ekonomiju duga i štednje i koji veruju u demokratiju u ljudske vrednosti prevagnuti. Da li će tako biti, ostaje da se vidi.

Džozef Stiglic je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor na Univerzitetu Kolumbija

Copyright: Project Syndicate, 2015. www.project-syndicate.org