Ivan Vujačić: Amerika ne smenjuje Putina

P { margin-bottom: 0.21cm; }

Sa njom se složio i general Kartis Skaparoti, kandidat za rukovodioca evropskog komandovanja vojske SAD. Pa to je apsurdno, kaže zamenik ministra odbrane Rusije Anatolij Antonov, Rusiju optužuju da se primakla do „praga NATO“, a oni, kaže Dmitrij Peskov, pres-sekretar ruskog predsednika, povećavaju i primiču svoje vojne potencijale ruskim granicama.

Pa ko se tu kome preteći približava? Pitamo profesora Ivana Vujačića, bivšeg ambasadora Srbije u SAD. Ko je tu za koga stvarna opasnost?

– To sve treba staviti u jedan veliki kontekst. U principu svaka od tih zemalja ima svoj vojnoindustrijski kompleks i vojske svake od tih zemalja su napravljene da ratuju odnosno da se brane. I svi ti vojnici, bilo kog ranga da su, kad govore suštinski, vide svoju ulogu u potencijalnom konfliktu. Za razliku od toga, Keri i Lavrov su imali jednu drugu priču o tome da se nagode oko Sirije, čim je izbila ukrajinska kriza Barak Obama je rekao da neće dati bilo kakvo ofanzivno oružje Ukrajini, nikakvo ozbiljno oružje, ni odbrambeno ni drugo bez obzira što su zaoštrili odnose sa Ruskom Federacijom. Tako da, za mene, nije glavno ono što govore vojnici, glavno je ono što govore civili koji su njihovi komandanti, to su njihovi predsednici, to su njihovi ministri spoljnih poslova. Dramatizacija je normalna kada se vojnici zovu u Senat ili Kongres. Može da dođe do nekog incidenta, može neko da ispali neku raketu na nekoga, ali neće zbog toga da izbije treći svetski rat, da američka i ruska divizija ratuju jedna protiv druge. Ta se stvar dramatizuje na nerealan način, jer mi živimo u jednom instant vremenu i senzacionalističkom vremenu i mediji na tome padaju, svi hoće da budu tabloidni na ovaj ili onaj način – kaže Ivan Vujačić.

Ali obe su države donele ili obnovile svoje vojne strategije u kojima jedna drugu stavljaju u centar pažnje i predviđaju jačanje svojih vojnih potencijala – NATO program odbrane i odvraćanja u XXI veku, Strategija nacionalne bezbednosti RF?

– Ne mislim tako. Mislim da Amerikanci pre svega imaju akcenat na borbi protiv terorizma i ISIS-a, da je Evropa isto tome više okrenuta. Niko ne očekuje da će Rusija kao Sovjetski Savez nekada nečim isprovociran napraviti neku invaziju u Evropu. Za vreme Hladnog rata je bila priča da bi Evropa mogla da inicira treći svetski rat. Ali Hladni rat je prošao i više se neće vratiti iz jednostavnog razloga što je jedan sistem propao i što sada možemo da govorimo o nekim drugim sukobima teritorijalnim, onakvim-ovakvim, sa nekim drugim značenjem. Mislim da je glavna američka ofanziva na ISIS, zadnja ruska je takođe bila na ISIS, imaju problem radikalnog islama i jedni i drugi, da ih to na neki način spaja, mislim da ih je to spojilo 11. septembra 2001, s tim što je Amerika propustila da tokom tih godina naknadnih od Rusije napravi strateškog partnera u tom smislu.

Ali ni u Siriji nije došlo do strateškog partnerstva?

– Jeste prećutno. Očekivanja su bila raznorazna. I u Gruziji je Sakašvili verovao da će izbiti ne znam kakav sukob između Rusije i Amerike oko Gruzije, neki bosanski junaci su mislili, naši ovi raznorazni uključujući i srpsko rukovodstvo, da će izbiti rat maltene oko livada na Jahorini gde krave pasu. Ukrajinci neki, koje sam imao prilike da vidim, mislili su sad će doći neko veliko zaoštravanje. Neće Amerika i Ruska Federacija ratovati na takvim mestima, zbog toga. Takva opasnost od ratnog konflikta ne postoji. Postoji jedno zaoštravanje i sa jedne i sa druge strane, ali nema tih strasti koje su vladale za vreme Hladnog rata, tih strahova koji su vladali. Tako da mislim da smo u bezbednijoj situaciji nego što se čini na bazi raznih izjava.

Ruski zvaničnici optužuju Vašington da ne samo da priželjkuje smenu vlasti u Rusiji nego aktivno radi i na stvaranju uslova za to?

– Ja ne mislim da je ta priča na mestu. Ono čemu teži Amerika je stabilnost u odnosima sa Rusijom. Da se razumemo: Obama kad je došao tražio je resetovanje odnosa sa Rusijom, došlo je do krize u Ukrajini koja je poremetila te odnose. Amerikanci nisu bili glavni u toj krizi. Glavni u toj krizi su bili Vladimir Putin s jedne strane i Evropska unija s druge strane. Amerikanci su u tu priču ušli tek kasnije. I ako pogledate šta su oni uradili, uveli su neke minimalne sankcije za neke pojedince, odbili su ideju o ofanzivnom oružju, naravno pošto su vodeća zemlja NATO, rekli su NATO mora da se osnaži, Evropljani su pohrlili, naročito baltičke države da traže neku dodatnu zaštitu, oni su im rekli da će se naravno držati NATO ugovora i da će braniti svoje saveznike i na tome se otprilike završava uz propagandno prepucavanje između jednih i drugih. Ne mislim da oni imaju iluziju da mogu da smenjuju nečiju vlast. Ruska vlast je previše osetljiva i misli da je stalno neko sabotira. Ne verujem da Amerikanci misle da je to moguće i ne verujem da ulažu bilo kakve velike napore u tom smislu. Kad sa strane pogledamo ovu priču malo dublje, dosta su pomirljivi tonovi, mnogo više nego pre dve godine.

Rusija stalno dokazuje da ima legitimno pravo na svoje interese na teritoriji bivšeg SSSR-a i optužuje Ameriku da želi po svaku cenu da preseče njene veze sa tim prostorom?

– Prirodno je da Rusi brinu o svom okruženju i imaju istorijske razloge da brinu o tome. Nagodba je, kako su oni shvatili mada ništa nije zapisano, da se NATO neće širiti na teritoriju bivšeg SSSR-a a ne u istočnu Evropu. Jedino su tri baltičke države ušle u NATO, što oni smatraju jednim lošim presedanom. I to je normalno. Mislim da Amerikanci znaju da Rusija ima tu neke svoje interese i ne samo da imaju interese nego preti realna opasnost, pogotovo što su mnoge od tih zemalja sa ogromnom muslimanskom većinom, od radikalizacije. Suštinski ne verujem da neko sa Zapada želi nešto puno tu da bude prisutan. Mislim da i njima odgovara da Rusi imaju određeni uticaj kao što i imaju. Pogotovo sa bezbednosnog aspekta. Rusija, međutim, ima drugi problem, to je problem njene ekonomije, koja je osam puta manja od američke, američki federalni budžet je veći nego ceo BDP Rusije. Sem te nesrazmere, struktura ruske privrede je suštinski bazirana na izvozu energije i sirovina i nije uspela da u tržišnim reformama dođe do nekih proizvoda koji bi bili konkurentni na zapadnim tržištima, za razliku od Kineza koji su preko multinacionalnih kompanija to uspeli. Tako da bi Rusija sem sile morala da ima i neku drugu moć atrakcije, okupljanja tih zemalja, sem dilova oko gasovoda, naftovoda. To nije dovoljno za onu ulogu koju Rusija ima nameru da igra i koju je igrao SSSR nekad. Rusija jeste velika zemlja teritorijalno, ali je postala regionalna sila i Kinezi i Amerikanci je gledaju tako, kao regionalnu silu.

Nešto se u gledanju na Rusiju na međunarodnom planu ipak promenilo posle njene intervencije u Siriji?

– Mislim da je strategija oko Sirije bila sledeća: Putin će da pomogne da se sredi situacija u Siriji, čime će smanjiti migrantski talas ka Evropi, da time čini Evropi na neki način uslugu i da bi iz te usluge proizašao neki dogovor o normalizaciji odnosa sa EU odnosno vodećim evropskim zemljama. Mislim da je Putinova sirijska karta išla u tom pravcu: Amerikanci nemaju petlju, ja sam imao petlju da tu uđem, izbombardujem, da malo sravnim tu pretnju, da napravimo nekakav dil sa Amerikancima da se ta Sirija koliko-toliko stabilizuje, da se smanji pritisak tih silnih izbeglica koji pogađa Evropu pre svega. I sad sam ja vaš partner u sređivanju jednog problema koji je vaš. Sad je problem što se umešala Turska…

Rusija i SAD jedna drugu optužuju da velika sredstva daju za međusobni informacioni rat. Po vašem mišljenju, ko je moderniji, efikasniji, uverljiviji CNN ili RT?

– Nijedna. Za mene nijedna nije preterano uverljiva. Čovek koji je malo kritičan vidi dominantne poruke jednih i drugih, mada nisu sasvim jednodimenzionalne ni jedna ni druga, ali ja sam se suviše nagledao propagande da bih voleo jednu ili drugu tu televiziju na taj način. Ili da bi uticale na mene. RT je prekopiran zapadni model i zato su slični. Ja nalazim svoj izvor informisanja na drugoj strani.

Hilari Klinton će pobediti

– Prema vrlo izvesnim sadašnjim prognozama, Hilari Klinton će pobediti, ona je deo establišmenta koji vodi jednu umerenu, zdravorazumsku dugoročnu politiku, pa ne očekujem neke radikalne promene – kaže profesor Vujačić.

Vodila je umerenu politiku i u slučaju Libije?

– Mene čudi kako naši mediji mnoge stvari zaboravljaju: u Libiji su vodeću ulogu igrali Francuzi i Englezi, Amerikanci su tek kasnije ušli da ih podrže. I Barak Obama je nedavno rekao da je razočaran njihovim učinkom tamo, da nisu pokazali dovoljno upornosti da sprovedu stvari kako treba i dovedu mir u tu zemlju.