NATO i Nova Turska

U međuvremenu, saradnja NATO i Evropske unije ostaje traljava zbog spora sa Turskom oko podeljenog Kipra. Iznad svega, potpuno suprotno većini NATO članica, Turska smatra da Iran i Siriju ne treba tretirati kao pretnju. A na vrhuncu libijske krize, dok su NATO zvaničnici pripremali plan za intervenciju, turski premijer Redžep Tajip Erdogan govorio je protiv vojne akcije.

Rezultat je, neki kažu, da Turska okreće leđa Zapadu. Ali objektivnije bi bilo reći da Turska širi svoj pristup. Turska zaista može izazvati napetosti unutar NATO, ali njen položaj oličava pronicljivu ravnotežu između lojalnosti alijansi i odgovarajućeg uvažavanja sopstvenih nacionalnih interesa.

Geopolitičke promene poput hladnog rata i proboja demokratije na Bliskom istoku, uz istovremenu želju da Turska ima odlične odnose sa susedima, stvorili su nove ciljeve za stratege turske spoljne politike. Zapravo, turski lideri potcenjuju značaj „tvrde moći“ u bezbednosnim pitanjima u korist osnaživanja meke moći države. Isto tako, Turska favorizuje svoje ekonomske mogućnosti.

Glavna posledica ove „desekuritizacije“ turske spoljne politike bila je promena ravnoteže moći između vojnog i civilnog establišmenta. Ništa manje važna je promena odnosa između Turske i Zapada.

Nekada je odbrambeno partnerstvo bilo stožer turskih odnosa sa Zapadom. Ali to je bila asimetrična veza u kojoj je Turska, kao konzument bezbednosti, u velikoj meri bila zavisna od Zapada. Turska spoljna politika bila je opterećena potrebom da ostane u savezu sa „provajderom“ bezbednosti.

Sada je, međutim, izmenjena percepcija pretnji suštinski promenila takvo sagledavanje stvari i umanjila potrebu Turske da dela unisono sa Zapadom. Štaviše, kako Turska više nije preokupirana svojim teritorijalnim integritetom, značajno je smanjen uticaj Zapada na nju. Labavljenje bezbednosne veze donelo je Turskoj veću spoljnopolitičku širinu.

Ipak, bilo bi pogrešno tvrditi da se Turska izvlači iz NATO-a. Turska je i dalje aktivna i uticajna članica i nastoji da iz članstva za sebe izvuče najveću moguću korist. Turska je posvećena NATO, a njen vojni budžet ispunjava NATO kriterijume za odbrambene troškove, odnosno dva odsto BDP. Takođe, turske trupe posvećene su operacijama NATO, posebno misiji ISAF u Avganistanu. Turska je u Alijansi aktivnija od ogromne većine drugih država članica.

Turska podstiče Alijansu da u svoj koncept uvrsti nove bezbednosne izazove, mada je ništa manje posvećena nuklearnoj politici NATO-a. Turska spada u šest NATO zemalja koje su „udomile“ američko taktičko nuklearno oružje na duže od 40 godina, uključujući gravitacione bombe 90 B61. Pripravnost nuklearnog oružja na njenoj teritoriji – što je pitanje nedelja i meseci pre nego časova – od male je strateške vrednosti. A Turska je ipak uvek tvrdila da je efikasna NATO nuklearna pretnja vitalna za kolektivnu odbranu Alijanse.

Pozicija Turske sada je čak suprotna politici tri zapadnoevropske zemlje – Belgije, Nemačke i Holandije – koje traže izmeštanje američkog nuklearnog oružja sa njihovih teritorija. Turska insistira da takve odluke ne treba donositi unilateralno, već da je za promenu kritičnog elementa nuklearne odbrane Alijanse neophodan konsenzus na nivou NATO.

Turska je, takođe, aktivno uključena u tekuće preispitivanje strategije zastrašivanja u NATO, a čiji je cilj da se napravi balans između nuklearnih i konvencionalnih kapaciteta i razjasni uloga raketne odbrane u tom kontekstu. Turski zvaničnici kažu da se neće protiviti bilo kom programu koji bi doprineo snaženju bezbednosti NATO. Ali strahuju da razmeštaj raketnog odbrambenog sistema cilja isključivo na turske susede.

Sledstveno, turski lideri postavili su tri uslova za realizaciju tog programa. Prvo, sistem bi trebalo da odgovori na aktuelne bezbednosne rizike koji se zasnivaju na postojanju raketnih kapaciteta nečlanica. Drugo, sistem bi trebalo da pokriva čitavu teritoriju Turske. Konačno, pošto Turska ne želi da bude država na prvoj borbenoj liniji sa Bliskim istokom, kao što je bila za vreme hladnog rata, uporno prigovara definisanju Irana i Sirije kao direktnih pretnji.

Turska danas svoje članstvo u NATO vidi kao samo jedan od aspekata svoje šire bezbednosne politike. Vlada Turske želi da ima snažnu ulogu u svetskim poslovima i, prema tome, njena politika ne mora uvek da se poklapa sa politikom većine članica NATO. Uprkos tome turski lideri nemaju nameru da potkopavaju kohezivnost i efektivnost NATO-a. Naprotiv, njihov cilj je da potvrde turski položaj u NATO kako bi Alijansa bliže odražavala njene sopstvene ciljeve.

Autor je šef istanbulskog Centra za studije ekonomije i spoljne politike (EDAM)