Obama poželjniji partner ostatku sveta

Istina, Obama je i dalje veoma popularan širom globusa. Ali – kad je reč o spoljnim reagovanjima – na tom terenu registruje se određeno pomračenje njegove državničke zvezde, posebno u islamskom svetu, prema kome je dosad bila fokusirana njegova međunarodna politika. Uz zaključak eksperata da će i dalje prisutna zabrinutost zbog domaće ekonomske situacije neminovno uticati na kontinuitet i, uopšte, kredibilitet američke politike prema ostalom svetu.

U javnosti se, uporedo sa približavanjem izbornog 6. novembra, otvarala i dilema koliko se – sa starim ili novim predsednikom – može očekivati zastoj ili eventualni zaokret dosadašnje spoljne politike Vašingtona. Jer, nedavna, poslednja tematska debata Obame i Romnija, posvećena upravo tom segmentu njihove buduće politike, nije ništa konkretnije doprinela otklanjanju nekih neizvesnosti. Kako u domaćoj javnosti, tako i u ostalom svetu, gde su te dileme još brojnije i izraženije. Naročito u pripremama za moguću rokadu u Beloj kući, koja bi, u tom slučaju, usledila posle predsedničke inauguracije 20. januara.

Proteklih meseci, što se kampanja više zahuktavala – sudeći prema istraživanjima nadležnih institucija i medija koji su pratili reagovanja javnosti – ponovo su se pojavili signali da se u kategoriji takozvanih „prosečnih Amerikanaca“ nije primetnije smanjio procenat onih koji i dalje smatraju da je njihov crni predsednik „u duši bio i ostao onaj stari marksista-socijalista, koji planira da uništi kapitalistički sistem u SAD“. Istovremeno, na drugoj strani, registrovano je približno isto toliko onih drugih koji u republikanskom kandidatu vide „beskrupuloznog kapitalistu, koji se ni sa predsedničke pozicije ne bi libio da i više nego dosad pljačka sirotinju i dalje uvećava svoje bogatstvo“.

To se, međutim, odnosi na domaći auditorijim – na one o čijoj se koži tu prevashodno radi. Ali, kad je reč o onima van granica SAD, raspoloživi pokazatelji ukazuju da je, kad se sve sabere, duel Obame i Romnija izazvao manje interesovanja i, srazmerno tome, dobio manji publicitet nego što je to bio slučaj i sa jednim od prethodnih predsedničkih izbora u poslednjih par decenija.

Pamte se i pominju vremena iz bliže i dalje prošlosti i prave poređenja. Recimo, koliko je svet, svojevremeno, bio prvo zaintrigiran, a potom i spreman za priznanja ekonomskom uzletu Klintonove Amerike tokom njegovog duplog mandata, što je, poznato je, i te kako povuklo za sobom i ostale razvijene zemlje. Odnosno, u tom kontekstu – koliko su i sa kakvim intenzitetom, potom plaćani cehovi za promašaje Klintonovog naslednika Džordža Buša na domaćoj i međunarodnoj sceni. Ili ono najsvežije, iz kampanje 2008, obeležene početnom istorijskom dilemom „koliko su Amerikanci spremni da glasaju za crnog predsednika“, da bi se potom – kad je sa birališta dobijen odgovor na to pitanje – sad došlo do ovog 6. novembra, kad se Evropljani, Rusi, Kinezi, najveći deo islamskog sveta i skoro svi ostali unisono izjašnjavaju u prilog Baraka Obame kao partnera s kojim preferiraju da i dalje posluju i sarađuju.

Ta belosvetska očekivanja od postizborne Ameriku imaju, međutim, i jedan vrlo indikativan zajednički imenitelj. Vašingtonski dnevnik Politiko formulisao je to, ovih dana, vrlo tačno i ubedljivo: „Naši saveznici i partneri, evropski i ostali, vremenom su shvatili i uverili se da američki predsednik ne može da rešava i njihove probleme. Pa im je tako sasvim jasno da ni Obama ni Romni neće moći, recimo, da išta posebno učine u vezi sa krizom njihovog evra. Niti mogu da formiraju efikasnu vlast u Egiptu ili Libiji, da učine Rusiju manje koruptivnom, niti da smanje nepotizam u Kini… Nekadašnji mit o moćnoj Americi, koja sve vidi i sve čuje, održao se još ponegde – ponajviše među Arapima – ali je očigledno da se na ostalim stranama skoro sasvim izgubio“.

Politiko je završio pomenuti tekst konstatacijom da ostali svet „već uveliko shvata“ ono što Amerikancima možda još i nije sasvim jasno. A, to je da njihov predsednik ima veoma ograničene mogućnosti da oblikuje zbivanja i u svojoj zemlji – a kamoli da mu tako nešto uspeva van granica SAD.

Ipak, sad kad je osvanuo „dan odluke“, sa mnogo više pitanja nego odgovora, nešto je ipak izvesno. Ponovna Obamina inauguracija neće automatski učiniti Ameriku popularnijom u svetu, kao što joj ni eventualna pobeda Mita Romnija neće doneti više poštovanja i moći – niti je učiniti još omrznutijom, tamo gde je to već i onako slučaj. A, kad je to već tako, nameće se završno pitanje: koliko su, uopšte, važni ovi predsednički izbori? Odgovor je nedvosmislen – najvažniji su posle onih iz 2008.

Glasanje za Kongres podjednako važno

Pored šefa države, danas se bira i novi sastav Kongresa – 435 članova Predstavničkog doma i 35 od 100 pripadnika Senata. Izbori za Kongres podjednako su značajni kao i izbori za predsednika budući da kontrola nad Kongresom omogućava šefu države da sprovodi politike bez značajnije opstrukcije parlamenta. Ako bi republikanski kandidat pobedio na izborima za predsednika, a republikanci zadržali Predstavnički dom i osvojili većinu u Senatu, konzervativci bi mogli da opozovu reformu zdravstvene zaštite koju je sproveo predsednik Obama. Svaka savezna država daje po dva senatora, dok se broj članova Predstavničkog doma određuje po broju stanovnika u svakoj od država.

Prema poslednjim anketama, republikanci će zadržati kontrolu nad Predstavničkim domom, a demokrate nad Senatom. Članovi Predstavničkog doma se biraju na dve godine, a senatori na šest godina, pri čemu se, otprilike, trećina bira svake dve godine. I. Š. M.