Posle perioda u kojem je Amerika bila preokupirana Vijetnamom i Kinom, državni sekretar SAD Henri Kisindžer je 1973. proglasio „godinom Evrope“. U skorije vreme, nakon što je predsednik Barak Obama izdao zvanično saopštenje o američkom strateškom „stubu“, ili rebalansiranju, ka Aziji, mnogi Evropljani su bili zabrinuti zbog toga što su zapostavljeni od Amerike. Sada, kada je u toku izbeglička kriza, ruska okupacija istočne Ukrajine i nelegalna aneksija Krima i opasnost da se Britanija povuče iz Evropske unije, 2016. može neizbežno da postane još jedna „godina Evrope“ za američku diplomatiju.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Bez obzira na slogane, Evropa zadržava impresivne izvore moći i od vitalnog je interesa za Sjedinjene Države. Iako je ekonomija SAD četiri puta veća od nemačke, ekonomija 28-člane Evropske unije je ista kao ekonomija SAD, a njena populacija od 510 miliona stanovnika znatno je veća od 320 miliona Amerike.
Da, prihod u Americi po glavi stanovnika jeste veći, ali kada je reč o ljudskom kapitalu, tehnologiji i izvozu, EU je u priličnoj meri u ekonomskom smislu ista kao ona. Do krize 2010, kada je zbog fiskalnih problema u Grčkoj i u ostalim zemljama na finansijskim tržištima nastupila anksioznost, neki ekonomisti su spekulisali da bi evro uskoro mogao da zameni dolar kao primarna svetska valutna rezerva.
Kada je reč o vojnim resursima, Evropa troši manje od polovine onoga što SAD namenjuju odbrani, ali ima više muškaraca i žena u vojnim redovima. Britanija i Francuska poseduju nuklearni arsenal i ograničeni kapacitet za prekomorsku intervenciju u Africi i na Bliskom istoku. Ali obe zemlje su aktivni partneri u vazdušnim udarima na Islamsku državu.
Što se meke moći tiče, Evropa dugo ima široko rasprostranjenu draž, a Evropljani igraju centralnu ulogu u međunarodnim institucijama. Prema novijoj studiji Portlend grupe, 14 od 20 glavnih zemalja je bilo u Evropi. Zbog osećaja da se Evropa ujedinila oko zajedničkih institucija, postala je veoma atraktivna susedima EU, mada manje nakon finansijske krize.
Ključno pitanje prilikom procenjivanja izvora moći Evrope jeste da li će Evropa zadržati dovoljan stepen jedinstva da progovori jedinstvenim glasom o širokom dijapazonu međunarodnih pitanja, ili će ostati ograničena grupacija koju definišu različiti nacionalni identiteti, političke kulture i spoljne politike njenih članica.
Odgovor varira u zavisnosti od problema o kojem se govori. Kada je reč o trgovini, na primer, Evropa je ravnopravna sa SAD i može da parira američkoj moći. Uloga Evrope u Međunarodnom monetarnom fondu je na drugom mestu, samo iza uloge SAD (mada se finansijska kriza loše odrazila na poverenje u evro).
Kada se govori o pitanjima u vezi s borbom protiv monopola, veličina i atraktivnost evropskog tržišta znači da američke firme koje teže da se ujedinjuju moraju da dobiju odobrenje Evropske komisije kao i američkog ministarstva pravde. U sajber-svetu, EU postavlja globalne standarde za zaštitu privatnosti, što američke i druge multinacionalne kompanije ne mogu da ignorišu.
Ali evropsko jedinstvo se suočava sa znatnim ograničenjima. Nacionalni identiteti su i dalje jači od zajedničkog evropskog identiteta. Desničarske populističke partije uključuju institucije EU u mete svoje ksenofobije.
Pravna integracija je sve jača u okvirima EU, ali integracija spoljne politike i politike odbrane je i dalje ograničena. A britanski premijer Dejvid Kameron je obećao da će smanjiti ovlašćenja institucija EU i i da će izneti rezultate pregovora s liderima Unije na narodni referendum do kraja 2017. Ako Britanija zaokruži „ne“ i izađe iz EU, uticaj na evropski moral će biti žestok, što je ishod za koji su SAD jasno stavile do znanja da treba izbeći, mada malo toga mogu da učine da to spreče.
Evropa se na duže staze suočava sa ozbiljnim demografskim problemima zbog niske stope rođenja i nespremnosti da prihvati masovnu imigraciju. Evropa je 1900. činila četvrtinu svetske populacije. Do sredine ovog veka, možda će činiti samo šest odsto, a gotovo trećina će biti starija od 65 godina.
Iako bi aktuelni imigracioni talas mogao da bude rešenje za dugoročni demografski problem Evrope, on ugrožava evropsko jedinstvo uprkos izuzetnom rukovodstvu nemačke kancelarke Angele Merkel. U većini evropskih zemalja, politička reakcija je bila stroga zahvaljujući brzoj stopi priliva imigranata (više od milion ljudi prošle godine) i muslimanskog porekla velikog broja pridošlica. Opet je na zalogu važan diplomatski interes Amerike, ali nema puno toga što SAD mogu da učine u vezi s tim.
Postoji mala opasnost na duge staze da Evropa postane pretnja po SAD, i to ne samo zbog njene male vojne potrošnje. Evropa ima najveće tržište na svetu, ali joj nedostaje jedinstvo. Ali su njene kulturne industrije impresivne, doduše, kada je reč o visokom obrazovanju, iako se 27 njenih univerziteta rangira u prvih sto na svetu, 52 su u SAD. Ako bi Evropa prevazišla svoje unutrašnje nesuglasice i pokušala da postane globalni izazivač za SAD, ovi aduti bi delimično mogli da izbalansiraju američku moć, ali se ne bi izjednačili s njom.
Međutim, za američke diplomate nije opasna Evropa koja postaje previše jaka, već ona koja je previše slaba. Kada Evropa i Amerika ostanu udružene, njihovi resursi se međusobno jačaju.
Uprkos neizbežnim nesuglasicama, koje usporavaju pregovore o predloženom Partnerstvu za transatlantsku trgovinu i investicije (TTIP), ekonomsko razdvajanje nije verovatno i Obama će u aprilu otputovati u Evropu da promoviše TTIP. Direktne investicije u oba pravca su veće nego u Aziji i pomažu da se ekonomije spoje. A iako se Amerikanci i Evropljani vekovima međusobno kritikuju, oni dele vrednosti demokratije i ljudskih prava više jedni s drugima nego s bilo kojim regionom na svetu.
Ni jake SAD ni jaka Evropa ne ugrožava vitalne ili važne interese onog drugog. Ali Evropa koja oslabi 2016. bi mogla da ošteti obe strane.
Autor je profesor na Harvardu. Napisao je knjigu „Da li je okončan vek Amerike?“
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
