Povratak pitanja Balkana

 Gotovo četvrt veka kasnije Balkan i dalje predstavlja opasnost po evropski mir, kao što je bio slučaj uoči Prvog svetskog rata i na kraju Hladnog rata, kada pucanje Jugoslavije iznutra nije samo dovelo do prvog rata u Evropi od 1945, već i do povratka genocida. Nedavni sukobi u Makedoniji, u kojima je izgubilo život osmoro policajaca i 14 albanskih ekstremista, povećavaju izglede za obnovu nasilja. Teško je zaključiti da li to krvoproliće predstavlja gnojenje stare nezalečene rane ili nešto novo, odmazdu protiv većinsko slovenske vlade koja je izgleda rešena da prigrli etnički šovinizam. 

 Jasno je da je region i dalje eksplozivna i konfuzna realnost, koja može da ugrozi stabilnost Evrope, koja je već pod ogromnim znakom pitanja nakon avanturizma Rusije u Ukrajini. Region je nestabilna mešavina nacionalizma u usponu, duboke ekonomske frustracije i razočaranja u napredak ka članstvu u Evropskoj uniji. Zbog mogućeg potonuća u haos, obavezni smo da još jednom razmotrimo kako se najbolje uhvatiti ukoštac s balkanskim buretom baruta. 

 Kada sam nedavno bio u Beogradu, puškaranje u Makedoniji je bila glavna priča u gradu. Deo mojih srpskih sagovornika negodovao je zbog zaslepljenosti Zapada. Naročito su kritikovali EU, NATO i Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) zato što su porast stope nasilja opisali kao „izolovane incidente“. Iz perspektive Srba, verovatnije je da su napadi albanskih nacionalista početak nastojanja da prošire svoju teritoriju na račun njihovih hrišćanskih suseda, počevši od najslabijih.

 Upravo stavovi poput ovih, zajedno s nasiljem, stvaraju rizik od jačanja ambivalentnosti u okvirima EU u vezi sa izgledom za bilo kakvo proširenje. Presedan Grčke, koja teško da je uzor kada je reč o pristupanju Uniji, izgleda posebno relevantno kada se primeni na severne susede, koje na sličan način muče visoke stope korupcije i nezaposlenosti. A pojedine u EU odbija navodna naklonjenost Pravoslavne crkve i njenih sledbenika Rusiji Vladimira Putina ili ogromna muslimanska populacija u regionu.

 Ova strahovanja Evrope delimično odražavaju neuspeh lidera kontinenta da profitiraju od povremenih spektakularnih uspeha proširenja, pri čemu je Poljska najupečatljiviji primer. Umesto toga, nužde domaće politike nadahnjuju mnoge evropske lidere da ističu teškoće i neuspehe proširenja.

 Budući da tako hladan vetar duva sa Zapada, nije čudo da je evrofilija na mestima poput Beograda počela da ustupa mesto nostalgiji za jugoslovenskom erom. „U to vreme smo bili poštovani“ – objasnio mi je jedan penzionisani srpski diplomata – „bili smo jedna od velikih zemalja Pokreta nesvrstanih.“ 

 Slični sentimenti su očigledni u Bosni, i čak Hrvatskoj, koja je članica EU od 2013. Za vreme komunističke ere Jugoslavija je bila sušta suprotnost sovjetskom bloku. Njeni građani su u ekonomskom i socijalnom smislu mnogo bolje živeli od onih u centralnoj Evropi. Njihova sreća se danas okrenula. Poljska napreduje, dok se države-naslednice Jugoslavije (sa izuzetkom Slovenije) muče; one su žrtve nezaceljenih rana daleke i bliže prošlosti – uključujući bivšu Jugoslaviju i cinični atavizam predsednika Srbije Slobodana Miloševića kada je reč o dolasku i ostanku na vlasti. 

 Prošle su godine od kada je EU izgledala tako daleko, tako hladno. Odluka predsednika Evropske komisije Žan-Klod Junkera da ukine funkciju komesara za proširenje smatra se izuzetno simboličnom, zbog čega su mnogi tražili alternativni model. Ponovno rusko osvajanje Krima pruža ultranacionalističkim Srbima, koji oplakuju gubitak Kosova, čije većinsko stanovništvo čine Albanci, zluradu temu za razgovor. U međuvremenu, kancelarija Gasproma u centru Beograda pruža ogroman, vidljivi dokaz energetskog prisustva Rusije u zemlji.

 Naravno, činjenica je da ne postoji „ruski model“ za Balkan van okvira upotrebe velike sile. Najbolji put za napredak za stanovnike regiona kao i za EU jesu stalne bliže veze sa Evropom. U vreme ozbiljne ekonomske krize evropski ideali su i dalje uprkos svemu jedini adekvatan protivotrov žestokom nacionalizmu. Za Balkan, kao i za ostatak Evrope, EU je jedina alternativa za budućnost.  

 

Autor je profesor na Institutu političkih nauka u Parizu, visoki savetnik na Francuskom institutu za međunarodne poslove (IFRI) i gostujući profesor na King koledžu u Londonu